Странице

Powered By Blogger

среда, 24. фебруар 2010.

Љубомир Кљакић


ФАКТИЧКО СТАЊЕ И БУДУЋИ СТАТУС КOСОВА И МЕТОХИЈЕ



Поштованa госпођо председавајућа, Џејн Корди
Даме и господо,

1. Задовољство ми је што унутар задатог проблемског оквира овог семинара и ове сесије, у облику основних теза, са вама могу да поделим неколико идеја о фактичком стању и будућем статусу КиМ.

2. Разуме се, тај задатак није лак, нарочито имајући у виду контекст у коме треба да га испуним. Јер, као што знате, централно питање официјелних и неофицијелних разговора који се у међународним политичким, дипломатским, војним и обавештајним круговима, али и јавности уопште, воде ових дана поводом текућих преговора око будућег статуса КиМ, јесте шта ће Република Србија урадити у случају који се протеклих месеци најављује практично свакодневно.

Наравно погађате, реч је о претећој и уцењивачкој најави једностраног, незаконитог и сецесионистичког проглашења "независног Косова" као друге моноетничке албанске државе у Европи. Прецизније, реч је о "независној држави" коју политички прваци етничке заједнице косметских Албанаца обећавају да ће прогласити после 10. децембра као своју државу на 15% територије суверене и демократске Републике Србије.

3. Разуме се, такав исход није нужан, али је зато веома вероватан. Не због тога што су политички представници етничке заједнице косметских Албанаца већ проглашавали "независно Косово", било је то у Качанику 1992, понајмање због тога што постоје стварни легитимни историјски и актуелни разлози да се тако нешто догоди, него само због тога што вероватноћу за један такав исход потврђује, оснажује и несумњиво обезбеђује политика коју у случају косметског чвора воде САД – конкретно једна од утицајних фракција у владајућим круговима те земље –свакако од половине 1998.

Верујем како вашој пажњи није промакла изјава Вилијема Монтгомерија, бившег амбасадора САД у Београду, који је недавно, у програму РТС, изјавио како је одлука да ће КиМ бити независно донета ако не раније, онда свакако 1999, током оних 78 дана нуклеарног рата ниског интензитета који су САД и НАТО водили против тадашње СР Југослвије, односно Србије.

4. Истина је да се на основу једног сведочења, па макар то било и сведочење амбасадора Монтгомерија не могу доносити дефинитивни закључци, али је чињеница да несумњиву уверљивост том сведочењу даје актуелни председник САД, Џорџ Буш Млађи који је, током оне спектакуларне и краткотрајне посете Тирани, еуфорично и раздрагано изјавио како ће САД учинити све да Косово заиста постане "независно".

Актуелне изјаве високих функционера америчке администрације, као и припадника једне од утицајних фракција у политичком животу те земље, додатно доприносе веродостојности сведочанства амбасадора Монтгомерија, а посебно веродостојности обећања самог председника Буша.

Као што је, наиме, познато, госпођа Олбрајт, господа Фрид, Бернс, Лантош, Холбрук, Абрамовиц, Бугајски, господа из Међународне кризне групе и други не само да са много ентузијазма заговарају "независно Косово" као другу албанску државу у Европи, него и обећавају да ће такву нелегалну творевину одмах, или макар веома брзо, признати САД и онај "савез вољних" који за ту прилику САД буду успеле да обезбеде у свету.

5. Најзад, можда највећи аргумент у прилог веродостојности сведочења амбасадора Монтгомерија, као и уверљивости обећања председника Буша, понудио је сам Марти Ахтисари. Сетићете се, то је човек који је о својој улози у окончању нуклеарног рата ниског интензитета који су САД и НАТО водили 1999. против тадашње СР Југославије, односно Србије, оставио ону поучну књигу Мисија у Београду. Исто тако, то је и човек који је крајем 2006, доживео звездане тренутке глобалне славе као потписник и главни аутор пројекта Косова као идеално "надгледане независности" где врховну и неприкосновену власт има НАТО.

Иако пројекат таквог Ахтисаријевог Косова није ни разматран па следствено није могао бити ни усвојен, због чега је изгубио свој оперативни карактер и постао безпредметан, управо је тај тзв. Ахтисаријев план, друго име за најављено "независно Косово". Наиме, сви главни протагонисти "независног Косова" са обе стране Атлантика, из дана у дан понављају како ће то бити идеална земља у потпуности изграђена у складу са сваком одредбом и свим анексима Ахтисаријевог плана. У Приштини ових дана чак и доносе законе по списку и по синопсису Ахтисаријевог плана.

Ахтисаријев план је политички манифест међународног савеза који најављује проглашење "независног Косова" које ће, тврди се, засигурно признати САД и "савез вољних". Другим речима, програм "независно Косово" јесте програм Косова као идеално "надгледане независности" где врховну и неприкосновену власт има једини војно-политички савез у данашњем свету. Војна диктатура или, да будем блажи, војна држава друго је име за тако замишљени поредак.

6. Стога програм проглашења таквог "независног Косова" представља и крунски доказ неуспеха тзв. "новог либералног империјализма" или "новог либералног колонијализма", са његовим схоластичким досеткама о "рушењу" и "изградњи" нација, са његовом доктрином тзв. "хуманитарних интервенција" и "превентивних ратова" и, нарочито, са његовим темељним принципом, принципом двоструких стандарда.

За отворени опис и кохерентну интерпретацију идеологије тзв. "новог либералног империјализма" или "новог либералног колонијализма", имамо да захвалимо Роберту Куперу, генералном директору за спољне и војно-политичке послове Европске уније који је непосредно одговоран Хавијару Солани. Нaиме, по Куперу, основно својство актуелног "тренутка" светске историје јесте његова турбулентност, конфликтност и хаотичност.

Овај хаос последица је чињенице да је данашњи свет наводно подељен на "постмодерне" (САД, Велика Британија, Европска унија, Јапан), "модерне" и "предмодерне", односно "неуспешне државе" (failed states). Уређени поредак, "нови светски поредак", како каже Купер, у такав свет могу и морају увести "постмодерне" државе, милом или силом. Због остварења тог великог идеала – увођење поретка у хаос – постмодерне државе морају користити "идеју двоструких стандарда", каже Купер. Разлог који у сваком погледу оправдава ову принципијелну непринципијелност за Купера је више него очигледан.

"Међусобно, постмодерне државе делују на основу законâ. Али када имају посла са много старомоднијим облицима државе изван постмодерних граница, Европљани морају да се врате много грубљим методама ранијег периода – сила, превентинвни напад, превара и све друго што је неопходно за оне који још увек живе у деветнаестовековном свету самодовољних држава./ У џунгли, морамо користити законе џунгле." Ово место из Куперове књиге Сламање нација, The Breaking of Nations (2003), представља саму срж идеологије новог либералног империјализма.

Као најизразитије доказе који недвосмислено потврђују да "у џунгли морамо користити законе џунгле", Купер посебно наводи главне "епизоде" десетогодишњег рата за југословенско наслеђе, рат у Хрватској, рат у Босни и Херцеговини, случај Србије и, посебно, рат за Косово 1999.

7. Међутим, ништа није даље од истине него пропагандна тврдња да "нови либерални империјализам" представља не само нов иделошки, него чак и нов теоријски концепт међународних односа. Управо је супротно. Реч је о доктрини субјугације која је стара колико и писана историја човечанства.

Тако, на пример, Куперова "предмодерна", односно "неуспешна држава" (failed state), она "џунгла" која наводно присиљава "постмодерне" државе да и саме користе "законе џунгле" како би планетарни хаос уредиле по начелима "постмодерног" светског поретка, није друго него савремена варијација осамнаестовековне доктрине о "неорганизованим територијама", односно "варварским" земаљама које су res nullis, ничија ствар, па су, управо због тога, више него подобне да у складу са тада важећим међународним правом и у складу са високим идеалима "хришћанства" и "цивилизације" буду "поштено" подељене и колонизоване између две или више уређених хришћанских држава.

Ова res nullis, ничија ствар, данас је Република Србија, суверена и демократска земља која у складу са данашњим високим идеалима "хришћанства" и "цивилизације" треба да буде "поштено" подељена и колонизована између две или више уређених "постмодерних" држава.

8. Ипак, следимо ли логику догађаја које захваљујући Куперовој отворености и акрибичности можемо видети и разумети јасније, неће нам бити тешко да случај КиМ, свакако од 1998 – ако не и од раније – сместимо тамо где и припада. То је, наиме, један гигантски "постмодерни" политички, војни, економски и сваки други експеримент деконструкције и реконструкције in vivo, експеримент "креативне деструкције" како би рекао Шумпетер. Овај експеримент "флексибилне рециклаже" само што није измакао свакој контроли. Његов једини стварни, опипљиви и мерљиви резултат јесте то што је људску патњу и бол мултипликовао до неслућених размера.

9. Ово потврђују све расположиве чињенице о фактичком стању прилика током осмогодишњег периода у коме се КиМ уређује унутар оквира, често тумаченог на тзв. "креативан и веома флексибилан" начин, оквира који је дефинисала Резолуцијом СБУН 1244, дакле од 10. јуна 1999. до данас, 26. октобра 2007. Ове чињенице су неумољиве. Ево неколико примера.

До јуна 1999. на КиМ је живело 372.444 припадника српског народа, као и припадника других дискриминисаних етничких заједница; од јуна 1999, у албанској кампањи систематског етничког насиља и етничког чишћења, преко 250.000 Срба и припадника других дискриминисаних етничких заједница протерано је са КиМ; преко 50.000 радника српске националности остало је без посла, а само из система производње електричне енргије на КиМ протерано је око 8.000 инжењера, техничара, менаџера и других радника српске националности; од 423 насеља на КиМ где су живели до јуна 1999, Срби су у кампањи етничког чишћења потпуности протерани из чак 312 насеља; од 10. јуна 1999. до 31. децембра 2006, на КиМ је извршено 7.108 етнички мотивисаних напада на Србе и припаднике других дискриминисаних етничких заједница, од чега је 4.769 напада класификовано у категорију терористичких; убијена су 662 лица (558 Срба, 104 припадника других дискриминисаних етничких заједница), киднапована је 1.091 особа (861 Срба, 230 припадника других дискриминисаних заједница), теже је повређено 960 особа, порушено или на друге начине оштећено 17.736 стамбених и помоћних објеката, опљачкано 18.557 кућа, срушено, оскрнављено или опљачкано 119 цркава и манастира Српске православне цркве, порушено или оштећено 122 православна гробља, порушено или оштећено 24 културно-историјска споменика и противправно заузето и присвојено око 30.000 станова и кућа чији су власници Срби и припадници других етнички дискриминисаних заједница; за ове злочине, према расположивим подацима, до сада је процесуирано и осуђено само 18 починилаца; у новом таласу антисрпског албанског насиља, за време погрома 17. марта 2004, прогнано је и остало без домова нових 3.870 лица, убијено је 18 Срба, рањено 143, етнички очишћено 6 градова и 9 села, уништено 935 кућа и 10 друштвених објеката, спаљено 35 цркава и манастира СПЦ и оскрнављена 3 српска православна гробља; године 2004. прогнани Срби и припадници других дискриминисаних етничких заједница поднели су преко 17.000 тужби судовима на КиМ (који раде у оквиру привремених институција) за накнаду штете над непокретном имовином, али до данас надлежни судови нису покренули ни један једини поступак против починилаца.

Од избијања текућег циклуса косметске кризе и јуна 1999. до јуна 2004. регистровано је укупно 226.147 интерно расељених лица са КиМ која дуже од шест година живе у Републици Србији и Црној Гори, од чега је 68% Срба, 12% Рома и 8% Црногораца; до данас, према подацима УНХЦР-а, од преко 250.000 прогнаних, на КиМ се вратило свега 16.452 лица, односно једва 7% од укупног броја прогнаних; тренутно, на КиМ живи 146.297 Срба и припадника других дискриминисаних етничких заједница; ови људи живе у условима апартхеида. То је један аспект драматично туробне косметске сцене.

10. Исто тако, после осам година примене "постмодерног" концепта "сламања нације – изградње нације" под међународном управом на КиМ, ни други аспекти туробне косметске стварности нису се померили напред. Напротив, погоршани су. Ову ноторну чињеницу није могао да игнорише чак ни најновији, октобарски, иначе оптимистички интониран и пун полета извештај г. Јоахима Рикера, актуелног Високог представника ГС ОУН на КиМ.

На пример, у одељку Економија, параграф 15, страна 5, тог извештаја говори се о "још увек недостатку електричне енергије", о "ниском нивоу капацитета јавних установа", као и о недостатку "адекватних вештина на тржишту рада". Ове констатације, да додам стидљиве констатације, представљу, иако невољно, признање да УНМИК администрација са њеним привременим установама локалне самоуправе не само да није померила ствари са мртве тачке, него је допринела да се оне драматично погоршају у периоду од 1999. до данас, укључујући овде и три последња месеца на које се односи извештај за СБ ОУН.

Иако је то тако, ипак се у истом извештају, у одељку Управљање, са много сасвим испразног оптимизма и доктринарног самозадовољства констатује како се "напредак наставља у области управљања на централном нивоу". Ова тврдња потпуно је неоснована. Наиме, не може бити речи о било каквом напредку уколико тзв. "централни ниво" неке управе, а то значи врх неке власти, није у стању да за седам година стабилизује производњу електричне енергије, уколико се недвосмислено признаје да после седам година вршења власти на некој територији та иста власт има проблем са "ниским нивоом капацитета јавних установа", као и недостатком "адекватних вештина на тржишту рада".

Чињеница да је од 1999. са КиМ протерано 50.000 образованих и искусних професионалаца у различитим областима који су претежно Срби, али и припадници других дискриминисаних етничких заједница, у овом извештају се игнорише и не помиње. Економија КиМ, свакако, није међу онима која се може опоравити после таквог губитка изазваног радикалним етнички мотивисаним насиљем.

11. Општа последица тог насиља јесте насилна промена етничке структуре на КиМ. Ни у овом извештају Јоакима Рикера, као ни у ранијима, о насилној промени етничке структуре нема ни помена. Реч је, међутим, о демографској офанзиви и демографској агресији која је експлодирала после 10. јуна 1999. Тренутни резултат ове демографске агресије јесте такав да, на пример у Приштини, где је 1998, према проценама (последњи попис целокупног становништва на КиМ извршен је 1981; попис из 1991. албанска етничка заједница је бојкотовала) живело око 225.000 људи, међу којима и око 45.000 Срба и припадника других етничких заједница које су протеклих година дискриминисане, данас живи око 550.000 становника, а град је потпуно албанизован. Наиме, процењује се (процене УНМИК-а, као и локалних привремених институција) да од око 550.000 становника у Приштини, Албанци данас представљају апсолутну већину од преко 98%. Српска, ромска, јеврејска и друге дискриминисане етничке заједнице потпуно су искорењене из главног града КиМ.


12. Ова вештачка популациона експлозија (за осам година број становника Приштине порастао је за око 325.000, са око 225.000 на око 550.000) представља једну по свему ексцентричну појаву у савременом свету. Она се наиме одиграла у Приштини, главном граду покрајине у којој већ осам година нема довољно електричне енергије, у којој постоји хроничан проблем производње пијаће воде и хране, у којој постоји "низак ниво капацитета јавних установа", недостатак "адекватних вештина на тржишту рада", у којој привреда фактички не функционише, образовање је у расулу, а стопа незапослености је преко 60%.

Одакле су дошли сви ти људи?

Овде се отвара проблем тзв. илегалних миграција и не-држављанства. Питање илегалних миграција до данас је остало без било каквог одговора. Данас, наиме, нико не зна колико људи заиста живи на КиМ. Нити одакле су сви они дошли. Слободне процене различитих установа привремених институција и УМНИК-а, крећу се од око 2,5 милиона до 1,700.000. Разлика у овим проценама је читавих 800.000!

13. Заокружену слику стварног стања чињеница на КиМ, употпуњују бројни веродостојни извештаји различитих међународних установа, организација и појединаца. Да овде поменем извештаје о стању људских права на КиМ Марека Новицког, поверљиве извештаје НАТО о структури и размерама криминалне индустрије и корпупције на КиМ, извештај који је берлински Институт за европску политику урадио за потребе немачког Министарства одбране у јануару 2007, где се о КиМ говори као о "црној рупуи" Европе, "криминалној држави" или "заробљеној држави", затим скорашњи извештај ММФ-а у коме се изричито каже да се Косово не може сматрати одрживом економијом, нити ће то постати за много година у будућности, најновији извештај ЕУПТ-а где се говори о ширењу исламског ектремизма и непостојању капацитета који би се на КиМ супротставио тој појави.

На овом месту треба поменути и сведочење генерала Фабиа Минија, затим чланке Мајкла Мечера, једног од министара британске лабуристичке владе са најдужим стажом (1997 - 2003), као и Грегори Кларка, аустралијског дипломате, политичара и универзитетског професора који је у угледном The Japan Times 2. јула 2007, објавио веома запажен чланак Serbia owed justice in Kosovo, у коме критикује политика ОУН, САД и међународних институција на КиМ... итд.

14. Сви доступни извештаји о стању прилика на КиМ, нарочито о стању прилика унутар албанске етничке заједнице, сагласни су да је дубока структурална криза основно својство тог друштва: урушена економија која животно зависи од међународих донација и породичних дознака из иностранства, стопа незапослености од преко 60%, ендемско непоштовање закона и правног поретка, индустрија криминала и корупција, репресивни и милитаризовани социјални простор, култура страха, нетолеранције, агресије и међуетничке мржње, гетоизација дискриминација мањинских етничких група, нарочито Срба и насиље које се над њима систематски врши, апсолутна безперспективност, посебно младих генерација.

15. Другим речима, чињенице недвосмислено потврђују да је у овом "постмодерном" социјалном експерименту гигантских размера током протеклих осам година простор КиМ заиста транасформисан у "црну рупу", "криминалну државу" или "заробљену државу" на територији Републике Србије и у самом срцу Европе. План да се прогласи "независно Косово" има за циљ да обезбеди међународно-правни легалитет таквој творевини и њеним главним архитектама и протагонистима са обе стране Атлантика. Са свим безбедносним, политичким, моралним и другим тешким последицама за регион, читав континент, друге крајеве света, међународни поредак и међународне односе уопште.

16. Овакво стање захтева комплексно решење. Само социјално инвентиван и одговоран приступ косметској кризи може довести до делотворног и дугорочно одрживог решења. Такво решење понудила је и за њега се свим својим капацитетима бори Република Србија. То је концепт суштинске аутономије, најбоља понуда коју је албанска етничка заједница на КиМ икада добила и најбоља понуда коју ће икада добити.

На жалост, и упркос ноторним чињеницама, заглушујућа је пропаганда прогама "независног Косова" који се програм темељи на "једноставном" фундаменталистичком програму "независност или рат". Као што је већ речено, овај социјално неинвентивни и неодговорни, а морално неодрживи програм уцене и насиља, заступају сви протагонисти "независног Косова".

Европа и свет већ су доживели структурално идентичну ситуацију, тзв. Минхенски споразум из септембра 1938. Зато су за будући статус КиМ, али и међународни поредак уопште, од виталног значаја одлуке које ће донети ЕУ, САД, Русија и сви други актери на сцени светских послова, укључујући овде и НАТО, разуме се. Србија је свој став у овој ствари изложила јавно, отворено, принципијелно и без икаквих скривених намера. Уколико тај став буде игнорисан у прилог "независног Косова", дубока криза постаће трајно својство међународног поретка, читав свет биће захваћен њеним хаотичним током, акцелерација неповољних тенденција наставиће се и продубити, ЕУ ће се суочити са дубоком кризом властиог идентитета и властитих институција, односи између САД и Русије погоршаће се, институти међународног поретка биће озбиљно, можда и неповратно нарушени, Србија ће, разуме се, бити принуђена да предузме све оне мере који за такве ситуације стоје на располагању свакој сувереној и демократској држави у савременом свету, а "независно Косово" постаће још једно кризно жариште за чије ће санирање бити потребне деценије, ако не и читавих 100 година.

17. Иако је, видели смо, овакав расплет вероватан, он разуме се није и нужан. Хоће ли се вектори који утичу на догађаје променити и хоће ли читав ритам збивања бити преусмерен у правцу за који се залаже Србија, али не само Србија, остаје да се види. Та могућност је, уосталом, исто тако вероватна не, међутим, и нужна. У сваком случају, од одлука које су већ донете, које се управо доносе или ће се донети колико сутра, зависи наша заједничка, краткорочна и дугорочна перспектива и наши људски изгледи уопште.


Напомена: Излагање на 67. Роуз-Рот семинару парламентарне скупштине НАТО, Србија и Европа: изазови интграције, у организацији Парламентарне скупштине НАТО и Народне скупштине Републике Србије, Београд, Дом Народне скупштине РС, од 25. до 27. октобра 2007; Сесија II, Косово и Метохија: Ка коначном статусу, петак 26. октобар 2007; у оквиру ове сесије, по редоследу наступа, говорници су били: Стивен П. Шук (Stephen P. Schook, пензионисани генерал армије САД, Главни заменик специјалног представника ГС УН на КиМ, UNMIK-Kosovo, PDSRSG - Principal Deputy Special Representative of the UN General Secretary-General in Kosovo), Јонас Јонсон (Jonas Jonsson, шеф Међународне цивилне канцеларије, Специјални представник припремног тима ЕУ, UNMIK-Kosovo, ICO, EUSRPT - EU Special representative preparation Team in Kosovo) и Љубомир Кљакић, помоћник министра за КиМ у Влади Републике Србије; председавала је Џејн Корди (Jane Cordy, Канада, члан Либералне партије, члан Парламентарне скупштине НАТО). У дискусији поводом саопштења Љубомира Кљакића учествовали су: Николај Кондратенко и Виктор Алснис (Руска Федерација), Јонас Јонсон, Брус Џонс (Bruce George, Уједињено Краљевство, потпредседник Парламентарне скупштине НАТО), Андреа Челино (Andrea Cellino, заменик генералног секретара НАТО за партнерство и спољне односе), Стефен Елгерса (Steffen Elgersma, НАТО), Стивен П. Шук, као и Ђанкарло Ђорђети (Giancarlo Giorgetti, Италија, Лига за север, члан Парламентарне скупштине НАТО).

Нема коментара:

Постави коментар