Ljubomir Kljakić
DOCTRINARY KOSOVO AND REAL KOSOVO
OPENING ADDRESS AT THE MEETING HELD WITH THE DELEGATION OF THE NATO PARLIAMENTARY ASSEMBLY - COMMITTEE FOR CIVILIAN DIMENSION OF SECURITY AND SUB-COMMITTEE FOR FUTURE SECURITY AND DEFENCE CAPACITIES, DEFENCE AND SECURITY COMMITTEE
APRIL 21, 2008.
Ladies and gentlemen,
0. I have the pleasure to welcome you to the Ministry for Kosovo and Metohija, to this historical building and to thank you for the interest that you have shown in our work.
Joining me in today’s session are my associates involved in different fields of work within the Ministry for K&M, in the areas of international relations and the relations with international missions in K&M, a Sector which I head, as Assistant Minister.
1. Allow me to also state, at the very beginning, that we, in the Ministry for Kosovo and Metohija, believe that your work on the reports: Kosovo and the Future of Security in the Balkans, as well as NATO Operations for the forthcoming session of the NATO Parliamentary Assembly in Berlin, can contribute to a deeper understanding of the complex political and security situation created in this part of the world – and consequently in broader international relations – after February 17, 2008 , following the secessionist, illegitimate and illegal unilateral act of independence declared by the provisional institutions of self-government in K&M.
2. You will find in front of you a small set of documents which we believe may assist you in your important assignment: Comments on the UN Secretary General’s report on the situation in K&M, presented as Serbia’s official response in yesterday’s UN Security Council debate on K&M, a brief record of key facts about the situation in KiM, particularly concerning Serb and other ethnically discriminated communities in the Province, for the period June 1999 - January 2008, as well as some preliminary information about the Serb historical, cultural and spiritual heritage in K&M and the level of destruction inflicted upon it over the past nine year.
I shall now get to the matter in hand. I think that the following points could be of interest for our meeting today.
3. First of all, there can be no doubt that after February 17, 2008, the issue of the status of K&M has indeed become a world issue. However, considering that the issue of status of K&M is actually the question of the status of Serbia, it emanates that after February 17, 2008, the question of the status of Serbia has clearly proved to be a world issue. Protagonists of world affairs around the world – local, regional and global, including us gathered here today – presently find themselves in a situation in which they need to define their position, clearly and unambiguously, towards the status of Serbia.
4. Secondly, efforts to render the issue of the status of Serbia invisible by using the ideological doctrine about K&M as a sui generis case which, as such, has no implications whatsoever anywhere else in the world, not even Serbia, did not yield the expected results. To this day, the illegal unilateral declaration of independence by PISG in Priština, an act of agression intended at the illegal and violent breakup of Serbia as a sovereign, UN member-state, has been recognized, willingly or under pressure, by 36 countries. Even though this number comprises such influential world actors as the U.S.– which, through the state policy of its present and last administration has become the chief advocate and sponsor of the "independent Kosovo" project, U.K., Germany and France, as well as Italy, it is clear that the majority of humankind, those 150-plus UN member-states, does not deem it appropriate to endorse the illegal seccession of February 17 as legitimate and legal.
5. After all, the doctrine that the "Kosovo case is unique and will not impinge upon any other situations in the world", has been questioned lately even in Washington itself. Such scepticism was expressed by Mr. Matthew Bryza, Deputy Assistant of the US Secretary of State Condoleezza Rice for European and Eurasian Affairs on Thursday, April 17, 2008, in his statement before the US Commission for Security and Cooperation in Europe, on the topic of: "Armenia in the aftermath of elections".
Referring to the crisis in Nagorno-Karabakh, Bryza stated that international mediators, including himself, strive to achive a "compromise between the legal principle of the territorial integrity of states and the political principle of self-determination of nations.....contained in the Helsinki Final Act. " He then added, more specifically: "In view of this, we have thought about Kosovo, but our final decision-makers have, regardless of that, decided to proceed on Kosovo the way they did, knowing that this would create difficulties in the case of Nagorno-Karabakh and other conflicts in Abkhasia and South Ossetia, in Georgia". He went on to conclude that: "Life has become more complicated because of outcomes on Kosovo..." Incidentally, this state of facts is symbolically shown in this room – we are sitting in an unfinished circle.
6. Thirdly, current implementation of the doctrine: "Kosovo is a unique case with no impact on other situations in the world" has indeed made life more complicated. Primarily because the issue of K&M has been isolated from the real world and ideologically redefined into a virtual surrogate of reality which has been ultimately „purged“ from all fact and transferred from the modern-day sphere of logic and rational thought into the arena of medieval scholastic casuistry, in which mere belief and blind faith are crucial. Since, only medieval scholastic casuistry supports the doctrine that "Kosovo case is unique" and thus "will not influence other situations in the world", just as it supports the consequences of its practical application.
Let me remind that the parallel functioning of UNMIK, NATO i.e. KFOR, the so-called Special Envoy representing the self-proclaimed "international steering group", EULEX Mission with no legal basis and the illegaly established institutions of the so-called "independent Kosovo" can be presented as a coherent, legal and legitimate structure only within the medieval scholastic casuistry, that is to say, outside the modern-age logic and rational thought. This is why the doctrinary interpretation of the situation in K&M is so much at odds with real life.
7. Fourthly, the doctrinary Kosovo and the real Kosovo are two radically different worlds – the virtual one of cheap political propaganda deceptions and ideological volutarism, on one hand, and the complex one of facts and their interrelations, on the other. The consequences of this dramatic dichotomy between doctrinary and real Kosovo are many.
Let me mention the most evident and visible of them - the fact that all actors in world affairs are now tangled in debates about virtual Kosovo, held in an unreal doctrinary context of medieval scholastic casuistry. This, however, is a road to nowhere.
The issue in question can be resolved only through discourse about the real Kosovo, meaning only within modern logic and rational thought where the force of arguments, rather than arguments of force, decides. This approach is supported by Serbia and by this ministry. Everything that we do is directed at the reinstatement of facts, logic, rational judgement and real solutions of real problems in real Kosovo. This is both the conceptual and the practical policy approach of Serbia and of this ministry. I believe that the problem of real Kosovo will soon come up on the agenda and that, on some future occasion, this unfinished circle that we are sitting in today will be finished and will assume its full shape.
Ladies and gentlemen,
Thank you for your patience and attention. I am now ready to answer any questions you may have.
...............
Note: Opening statement by Ljubomir Kljakić, (at that time) Assistant Minister for Kosovo and Metohija, Serbian Goverment, at the meeting of the representatives of the Ministry for K&M with the delegation of the NATO Parliamentary Assembly (NATO PA) Committee for the Civilian Dimension of Security and Defence and Security Committee - Sub-Committee for Future Security and Defence Capacity. The meeting was held on April 22, 2008 at the Ministry for K&M, at the request of the NATO PA delegation, as part of their two-day visit programme consisting of meetings with the representatives of the National Assembly of Serbia, relevant portfolio ministries and representatives of the non-governmental sector. The NATO PA delegation’s visit to Belgrade was organized within preparations of the report: Kosovo and the Future of Security in the Balkans by the Committee for Civilian Dimension of Security and of the report: NATO Operations by the Subcommittee for Future Security and Defence Capacity of the Defence and Security Committee. Both reports will be reviewed at the May 2008 NATO PA session in Berlin. NATO PA delegation consisted of the following members: Michael Clapham, chairman, Committee for the Civilian Dimension of Security, UK; Vitalino Canas, general referee Committee for the Civilian Dimension of Security, Portugal; Pawel Gras, vice president of the Sub-committee for future security and defense capacity, Poland; Sir John Stanley, vice president of the Sub-Committee for Future Security and Defence Capacity, UK; Sverre Myrli, referee, the Sub-Committee for Future Security and Defence Capacity, Norway; Cheryl Gallant, Canada (Conservative Party); Alvydas Sadeckas, Lithuania (The New Union-Socialist Liberals); Snieguole Ziukaite, Secretary of Delegation, Lithuania; Marek Opiola, Deputy Head of Delegation, Poland (Law and Justice); Antoni Macierewicz, Poland (Law and Justice); Jorge Neto, Portugal (Socialdemocratic Party); Anton Anderlic, Slovenia (Liberal Democracy of Slovenia); Jesus Cuardado, Deputy Head of Delegation, Spain (Socialist Party); Ali Riza Alaboyun, Turkey (Justice and Development Party); Kursat Atilgan, Turkey (Party of National Movement); Yahya Dogan, Тurkey (Justice and Development Party); Ann Mckechin, UK (Радничка партија); Artur Aghabekyan, Head of Delegation, Armenia (Armenian Revolutionary Federation); Raffi Hovhannisyan, Armenia (Legacy); Aram Hovhannisyan, delegation interpreter, Armenia; Christian Holm, Sweden (Moderate Party); David Hobbs, Secretary-General, NATO PA,Ruxandra Popa, Director, Committee for Civilian Dimension of Security; Alex Tiersky, Director, Defence and Security Committee. During the meeting at the Ministry for KiM, Ljubomir Kljakić answered questions of interest for the NATO PA Delegation.
среда, 24. фебруар 2010.
Ljubomir Kljakić
SERBIA AND THE CORPORATE EMPIRE
1. There are many people who think that the world as we know it is falling apart and the humankind is faced with a state of chaos. And this is true, indeed. We do live in chaos, since, we are contemporaries, actors and witnesses of deep structural transformations of world society that could be compared to very few – perhaps just two or three – similar ones over the entire course of history. The process unfolding before our eyes is that of historical demission of the world capitalist system such as we have known for the past 500 years.
2. This process – the historical demission of the world system - has been irreversibly set in motion in the period between 1970 and 1974. Ever since, that is to say for nearly four decades now, we have been living in an era of transition from one into another historical epoch. Immanuel Wallerstein states somewhere in his writings that this process theoretically means the return to feudalism. From another angle, following Headley Bull and his 1977 book: Anarchical Society, and particularly following the 1991 encyclical Centesimus Annus – The Hundredth Year by Pope John Paul the Second, a group of authors qualifies this process as a more-than-welcome emergence of corporatism of the new mediaevalism, or specifically, of the new European mediaevalism. I will come back to this aspect of the current situation later. Either way, theorists of the world system argue that the current transititonal and transformational crisis of world society will conclude in the establishment of a historically new world system around the year 2050.
3. Of course, it is still unclear what this new world system will be like, whether it will be better, worse or the same as the one we are departing from. At the same time, we know with a high degree of certainty that, by choosing between different possibilities available to the entire humankind, each local society and each individual human being at a crossing from the present to the next historical stage, we literally influence the future and its structural, as well as institutional features. After all, the structural complexity and instability of world society in transitional circumstances makes it possible for any, even a slightest external stimulus, to influence a change of historical vectors, a stir in the pace of history, and consequently, its outcome. This can be illustrated by any concrete event that we choose to review. Yet, there is no doubt that the current «Kosovo case» best exemplifies how the butterfly creating changes by flapping its wings at the far «end» of an endless universe is not just a metaphor. Indeed, the «Kosovo case» has already caused deep changes in world affairs. Particularly prominent is the influence of the «Kosovo case» in the process of world power reconfiguration.
4. Thus, decisions made, or to be made in resolving the future status of Kosovo – a Province within the sovereign Republic of Serbia - or in defining the future status of the Republic of Serbia itself, definitely, if not decisively, bear upon the present international order and its institutes and, consequently, on the institutional framework and features of the historically new world system of the year 2050.
5. As you know, for several months now, the political leaders of the Albanian community in Kosovo and Metohija are announcing, on a daily basis, the unilateral proclamation of the «independent Kosovo» not as a multietnic but as a second monoethnic Albanian state in Europe, this time on the territory of the sovereign Republic of Serbia. In addition, we know that this monoethnic Albanian project of «independent Kosovo» was inspired and is strongly backed by the so-called «coalition of the willing», meaning, in this concrete case, by the U.S.A., UK, Germany, France and Italy. However, it should be noted that, to accomplish the monoethnic Albanian «independent Kosovo» project on the territory of the sovereign Republic of Serbia, it is necessary to commit an act of agression, apply force and to breasch all principles, laws and institutes of legality and legitimacy embodied in international law and in international order – the UN Charter, the Universal Declaration of Human Rights, the OSCE Final Act and others. Furthermore, accomplishing the project of monoethnic Albanian «independent Kosovo» on the territory of the sovereign Republic of Serbia implies a radical denial of empirical facts, common sense and any moral reason. Actually, this is the only way to recognize an act of agression and illegal secession and to endorse as legal a system in Kosovo and Metohija founded on lies, deceipt and crime. Related to this, we should recall a notorious fact that there is no one in the world, meaning neither within the «coalition of the willing», in the U.S. Administration, nor anywhere else, who believes that an «independent Kosovo» is possible as a sustainable and legal solution. On the contrary, the Republic of Serbia's Province under temporary international administration since June 1999 is widely referred to as a «crime state», «captive state» and the «Europe's black hole». The body of factual evidence supporting such views is substantial and highly plausible. And yet, the «coalition of the willing» has publicly stated its firm intention to recognize as legal the illegal act of the unilateral declaration of «independent Kosovo». In other words, the «coalition of the willing» has declared its intention to recognize as legal the illegal act of agression and breakup of territorial integrity of the democratic Republic of Serbia. Do governments of the U.S., UK, Germany, France and Italy think that such an event could really pass unnoticed and without grave reprecussions for international law, international order, world peace and security? When the governments of UK, Germany, France and Italy last used an identical model for «resolving» a similar, rather than identical, problem, the decision they took at the time set off a chain of events leading to a world war. This was in September 1938, when the governments of the United Kingdom, Germany, France and Italy signed the so-called Munich Agreement legalizing the breakup of the Czechoslovak Republic. At the moment, the «coalition of the willing» has publicly declared its readiness to support violent force and lawlessness in international relations, with all its implied consequences for world peace and security.
6. If such declared and evidently prepared course of events should materialize, if this long announced and much publicized process of splitting up the Republic of Serbia should happen, we will find ourselves in a world where no rules and no laws apply. What we refer to as chaos today, will turn into a nightmare of lawlessness, violence and tremendous human suffering. In such case, only architects and protagonists of different world corporate empire projects will be pleased. However, our historical experience teaches that a world empire, be it a world corporate empire is not easy or possible to please.
7. At the present moment, when it comes to the «Kosovo case», the world is standing at the edge of a precipice. Whether it will eventually fall over depends on decisions made by governments of the «coalition of the willing». It is still not too late for the U.S., UK, Germany, France and Italy to reexamine their resolve to support and recognize the illegal act of breaking up and fragmenting the Republic of Serbia. Should this really occur, a different way out of the crisis would open ahead of us.
Belgrade, 14 January 2008
Note: Paper presented at conference Kosovo: A Preventable Disaster, Public briefing and press conference organised by The Lord Byron Foundation for Balkan Studies, Thurstady, January 17, 2008, 3 - 5 PM, Central Hall Westmister, London, SW1; in order of appearance, conference attended by: Sir Ivor Roberts, a UK career diplomat, ambassador in Belgrade (1992 to 1997), now the president of Trinity College, Oxford University (unable to attend, his statement submitted in writing); Mark Littman, QC, professor of international law, Oxford University; James Bissett (James Bissett), Canadian statesman and diplomat, ambassador in Belgrade (1990 to 1992), President of The Lord Byron Foundation for Balkan Studies; Sir Brian Barder, a UK career diplomat, ambassador retired, Ljubomir Kljakic, assistant minister for Kosovo and Metohija, Serbian Government, a political scientist and publicist; Dr. Srdja Trifkovic, executive director of The Lord Byron Foundation for Balkan Studies, editor of international affairs, Journal Chronicles: A Magazine of American Culture; Richard Ll. Thomas, banker, Land Securites Trillium, UK government advisor; the conference was chaired by Yugo Kovach, The Lord Byron Foundation for Balkan Studies. Under the title Kosovo and the international relations, this paper was posted in NSPM,
http://www.nspm.org.yu/debate_2007/2008_kljakic1.htm; entitled Serbia and Corporate Empire (extended in accordance with the conditions after 17 February 2008), this paper was published in Književni list, 67, Belgrade, 1 March 2008, pp. 2.
SERBIA AND THE CORPORATE EMPIRE
1. There are many people who think that the world as we know it is falling apart and the humankind is faced with a state of chaos. And this is true, indeed. We do live in chaos, since, we are contemporaries, actors and witnesses of deep structural transformations of world society that could be compared to very few – perhaps just two or three – similar ones over the entire course of history. The process unfolding before our eyes is that of historical demission of the world capitalist system such as we have known for the past 500 years.
2. This process – the historical demission of the world system - has been irreversibly set in motion in the period between 1970 and 1974. Ever since, that is to say for nearly four decades now, we have been living in an era of transition from one into another historical epoch. Immanuel Wallerstein states somewhere in his writings that this process theoretically means the return to feudalism. From another angle, following Headley Bull and his 1977 book: Anarchical Society, and particularly following the 1991 encyclical Centesimus Annus – The Hundredth Year by Pope John Paul the Second, a group of authors qualifies this process as a more-than-welcome emergence of corporatism of the new mediaevalism, or specifically, of the new European mediaevalism. I will come back to this aspect of the current situation later. Either way, theorists of the world system argue that the current transititonal and transformational crisis of world society will conclude in the establishment of a historically new world system around the year 2050.
3. Of course, it is still unclear what this new world system will be like, whether it will be better, worse or the same as the one we are departing from. At the same time, we know with a high degree of certainty that, by choosing between different possibilities available to the entire humankind, each local society and each individual human being at a crossing from the present to the next historical stage, we literally influence the future and its structural, as well as institutional features. After all, the structural complexity and instability of world society in transitional circumstances makes it possible for any, even a slightest external stimulus, to influence a change of historical vectors, a stir in the pace of history, and consequently, its outcome. This can be illustrated by any concrete event that we choose to review. Yet, there is no doubt that the current «Kosovo case» best exemplifies how the butterfly creating changes by flapping its wings at the far «end» of an endless universe is not just a metaphor. Indeed, the «Kosovo case» has already caused deep changes in world affairs. Particularly prominent is the influence of the «Kosovo case» in the process of world power reconfiguration.
4. Thus, decisions made, or to be made in resolving the future status of Kosovo – a Province within the sovereign Republic of Serbia - or in defining the future status of the Republic of Serbia itself, definitely, if not decisively, bear upon the present international order and its institutes and, consequently, on the institutional framework and features of the historically new world system of the year 2050.
5. As you know, for several months now, the political leaders of the Albanian community in Kosovo and Metohija are announcing, on a daily basis, the unilateral proclamation of the «independent Kosovo» not as a multietnic but as a second monoethnic Albanian state in Europe, this time on the territory of the sovereign Republic of Serbia. In addition, we know that this monoethnic Albanian project of «independent Kosovo» was inspired and is strongly backed by the so-called «coalition of the willing», meaning, in this concrete case, by the U.S.A., UK, Germany, France and Italy. However, it should be noted that, to accomplish the monoethnic Albanian «independent Kosovo» project on the territory of the sovereign Republic of Serbia, it is necessary to commit an act of agression, apply force and to breasch all principles, laws and institutes of legality and legitimacy embodied in international law and in international order – the UN Charter, the Universal Declaration of Human Rights, the OSCE Final Act and others. Furthermore, accomplishing the project of monoethnic Albanian «independent Kosovo» on the territory of the sovereign Republic of Serbia implies a radical denial of empirical facts, common sense and any moral reason. Actually, this is the only way to recognize an act of agression and illegal secession and to endorse as legal a system in Kosovo and Metohija founded on lies, deceipt and crime. Related to this, we should recall a notorious fact that there is no one in the world, meaning neither within the «coalition of the willing», in the U.S. Administration, nor anywhere else, who believes that an «independent Kosovo» is possible as a sustainable and legal solution. On the contrary, the Republic of Serbia's Province under temporary international administration since June 1999 is widely referred to as a «crime state», «captive state» and the «Europe's black hole». The body of factual evidence supporting such views is substantial and highly plausible. And yet, the «coalition of the willing» has publicly stated its firm intention to recognize as legal the illegal act of the unilateral declaration of «independent Kosovo». In other words, the «coalition of the willing» has declared its intention to recognize as legal the illegal act of agression and breakup of territorial integrity of the democratic Republic of Serbia. Do governments of the U.S., UK, Germany, France and Italy think that such an event could really pass unnoticed and without grave reprecussions for international law, international order, world peace and security? When the governments of UK, Germany, France and Italy last used an identical model for «resolving» a similar, rather than identical, problem, the decision they took at the time set off a chain of events leading to a world war. This was in September 1938, when the governments of the United Kingdom, Germany, France and Italy signed the so-called Munich Agreement legalizing the breakup of the Czechoslovak Republic. At the moment, the «coalition of the willing» has publicly declared its readiness to support violent force and lawlessness in international relations, with all its implied consequences for world peace and security.
6. If such declared and evidently prepared course of events should materialize, if this long announced and much publicized process of splitting up the Republic of Serbia should happen, we will find ourselves in a world where no rules and no laws apply. What we refer to as chaos today, will turn into a nightmare of lawlessness, violence and tremendous human suffering. In such case, only architects and protagonists of different world corporate empire projects will be pleased. However, our historical experience teaches that a world empire, be it a world corporate empire is not easy or possible to please.
7. At the present moment, when it comes to the «Kosovo case», the world is standing at the edge of a precipice. Whether it will eventually fall over depends on decisions made by governments of the «coalition of the willing». It is still not too late for the U.S., UK, Germany, France and Italy to reexamine their resolve to support and recognize the illegal act of breaking up and fragmenting the Republic of Serbia. Should this really occur, a different way out of the crisis would open ahead of us.
Belgrade, 14 January 2008
Note: Paper presented at conference Kosovo: A Preventable Disaster, Public briefing and press conference organised by The Lord Byron Foundation for Balkan Studies, Thurstady, January 17, 2008, 3 - 5 PM, Central Hall Westmister, London, SW1; in order of appearance, conference attended by: Sir Ivor Roberts, a UK career diplomat, ambassador in Belgrade (1992 to 1997), now the president of Trinity College, Oxford University (unable to attend, his statement submitted in writing); Mark Littman, QC, professor of international law, Oxford University; James Bissett (James Bissett), Canadian statesman and diplomat, ambassador in Belgrade (1990 to 1992), President of The Lord Byron Foundation for Balkan Studies; Sir Brian Barder, a UK career diplomat, ambassador retired, Ljubomir Kljakic, assistant minister for Kosovo and Metohija, Serbian Government, a political scientist and publicist; Dr. Srdja Trifkovic, executive director of The Lord Byron Foundation for Balkan Studies, editor of international affairs, Journal Chronicles: A Magazine of American Culture; Richard Ll. Thomas, banker, Land Securites Trillium, UK government advisor; the conference was chaired by Yugo Kovach, The Lord Byron Foundation for Balkan Studies. Under the title Kosovo and the international relations, this paper was posted in NSPM,
http://www.nspm.org.yu/debate_2007/2008_kljakic1.htm; entitled Serbia and Corporate Empire (extended in accordance with the conditions after 17 February 2008), this paper was published in Književni list, 67, Belgrade, 1 March 2008, pp. 2.
Ljubomir Kljakić
WHY THE QUESTION OF FUTURE STATUS OF KOSOVO AND METOHIJA ACCTUALY IS THE QUESTION OF FUTURE STATUS OF SERBIA AND WHY THE ANSWER IS THE KEY TO OUR COMMON HUMAN FUTURE
1. The current and future status of Kosovo-Metohija is not, nor can it be, a sui generis case. The ongoing talks about the current and future status of the Province are at the same time the talks about the current and future status of the Republic of Serbia. Further, these talks are also about the current and future configuration and character of the international relations in genera and about the future configuration of world power in particular. Thus, the future status of Kosovo and Metohija is, in fact, the question of future status of the Republic of Serbia, but also a issue of critical momentum for the character and features of future world affairs overall. Consequently, this is a world issue. And for this reason it is fair to say – the question of the Republic of Serbia is a world question. In other words, the Serbian question is a world question
2. Why is that so? That is so because the solution of current debates regarding the future status of Kosovo and Metohija, or namely, the decisions to be taken about the status of the Republic of Serbia and the Serbian question in general, will not be the last stage in the decade long war for Yugoslav succession (1991 - 2001), as some protagonists of these events quite dubiously claim. The very opposite is the case. That is to say, it is this solution and these decisions, whatever they turn out to be, that will actually provide a conceptual model and the initial momentum for a new cycle of regional, continental and world transformations in international relations, international law and international affairs in general. Whether such a conceptual model and initial momentum will further accelerate and amplify the present world transitional crisis or mark the exit from that crisis is contingent on the character of the future status of Kosovo and Metohija and on decisions to be taken with regard to the international status of the Republic of Serbia and the Serbian question.
3. To be concrete, should "independent Kosovo" – as the second Albanian state in Europe – be unilaterally declared and should such illegal and illegitimate act earn the recognition by some states, then this forcible and illegal fragmentation of the Republic of Serbia will accelerate and amplify the world transition crisis. The "Kosovo model" wоuld then strongly boost the potentials and aspirations of those who, by way of responding to the epochal challenge of the world system historical demission, offer the new feudal world order. Each protagonist of new feudalism – be they traditional, such as various secessionist groups and movements worldwide, or modern, like global corporations – could then invoke the "Kosovo model" as an example of how more smaller states can be proclaimed by mere will and violence. Certain projections of this trend warn of a world partition into more than 400 states in the foreseeable future. Under such assumptions, the concentration of world power would reach proportions unparalleled in our history. The ultimate impact of this course of events is not difficult to imagine – a world crumbled into several hundred small states and ruled by some or just one single global corporation with unlimited imperial power. Such a world would be organized as a world corporate empire, a totalitarian world in which the T.I.N.A (There Is No Alternative) dogma has reached its final goals. An unbearably bad world.
4. But the opposite scenario can be similarly considered. If in attempts to resolve the Kosmet crisis, a sustainable, long term solution, acceptable to all stakeholders and based on international law is reached, it would set a model for resolving structurally identical problems elsewhere and thus, the scope of the world transition crisis would be significantly mitigated. The Kosmet crisis settlement plan put forward by the Republic of Serbia is grounded in and developed on these assumptions. Although this fact is ignored, there can be no doubt that this is an innovative proposal. A close and impartial observer will easily note in it the influence of the very best that the modern history of political theory and institutions has to offer, including the theory of governance and selfgovernance versus the theory of rule, as well as the concept of horizontal and vertical network relations between different actors and levels of governance and selfgovernance. If the Republic of Serbia’s plan for the Kosmet crisis settlement were affected and operationalized, then the "Kosovo model" would become a blueprint for resolving structurally identical problems worldwide. The scope of the world transition crisis would thus be substantially moderated and the existing system of international relations and world power configuration could enter an era of nonconflict innovation and reforms. The global impact of this process could definitely be the establishment of sustainable principles of a world democratic republic, and by no means a world corporate empire.
5. Therefore, the Kosmet crisis neither is nor can it be a sui generis case, a unique case that is ideally isolated from the time and space entirety of the world in which it emerged. After all, it is well known that ideally isolated cases in the system of international relations are as impossible as ideally isolated laboratory experiments. However, what I particularly wish to underline here is the fact that in both cases, the solution emanating from current debates over the future Kosovo and Metohija status, namely decisions regarding the status of the Republic of Serbia and the Serbian question, will set a conceptual framework, model and a initial momentum for the next and new cycle of global transformations. Why? Because we are dealing with one of those structural constant which substantially impact on the dynamics of global processes. That this is a constant of substantial bearing on the dynamics of global processes is clearly confirmed through 8.000 years of history – from the days of the agrarian civilization of neolithic Vinča until today.
6. History has proved that the Balkan peninsula is one of the structural constants of the world order and world power configuration. Given its geography, climate, history, civilization, technology, culture, its social, psychological an, not least, ethical context, it is a space where balance of oder and power configuration of world affairs is either set or upset. The Balkans Peninsula is thus a medial structure of world affairs and their configuration. Serbia has been lying at the very centre of this medial structure.
7. If we visualize the Balkan Peninsula as a medial structure in the shape of an atom, we will see that, in this simple image, Serbia's position is that of the atom's nucleus. As we know, if the nucleus of an atom is subjected to the process of splitting or fission, the consequence will be the release of an inordinate amount of uncontrolled destructive energy. On the other hand, if the nucleus is exposed to fusion, the result is an equally enormous volume of energy, however, controlled and non-destructive. In other words, if in line with the trend of establishing a world corporate empire, the Republic of Serbia is subjected to fission, a huge amount of uncontrolled and destructive energy will be released worldwide. Conversely, if the trend of building a world democratic republic is pursued, and the Republic of Serbia undergoes the process of fusion, immense, however, controlled and non-destructive, i.e. creative human enery will be released worldwide.
8. At this moment, the world order, its institutes, the configuration of power and international affairs in general are taking shape and becoming crystal clear at their focal point from which either fission or fusion can be generated. This focal point is Serbia which in our simple picture is placed at the nucleus of the Balkan Penisula median structure in world affairs. As we know, the present moment in world affairs is just a stage in the so called world conservative revolution launched in 1981 by Margaret Thatcher (British Prime Minister from Maz 1979 to November 1990) and Ronald Reagan (U.S. President from January 1981 to November 1989) within the coordinates of a new feudalism, its neoliberal T.I.N.A doctrine ( There is no Alternative) and its world corporate empire.
9. At this point, it seems fitting that we remind ourselves of the fact that it was in Kosmet indeed that one of the first episodes of the so-called world conservative revolution took place. It was on March 26, 1981 when in Prishtina and other towns in the Province, well organized and synchronized anti-Serb and anti-Yugoslav demonstrations of the Albanian ethnic community broke out. The demonstrators' principal demand was voiced in their slogan: Kosovo – Republic! The crisis triggered by these events has not ended to this day. That is, it has been going on for 26 years. From the experience of these 26 years and the knowledge we have today, especially about the so-called Operation Gladio in Italy and other European countries, as well as about the Operation Condor in South America, it is evident that this crisis was induced and maintaned for 26 years as an instrument of subversive, cold-war strategy of tension and the so-called false flag strategy, mastered to perfection in the United States. In support of such conclusion, I would also like to mention the NATO pact 1972 phased plan for destabilizing and breaking up of Yugoslavia. The initial phase in the implementation of this plan was to be organized and launched in Kosovo and Metohija. The plan also envisaged that events to be initiated with the crisis in Kosovo and Metohija, should be set in motion shortly after the death of Josip Broz Tito. And indeed, the events started as mentioned on March 26, 1981, less than a year following Tito's death. This was one of the first, if not the very first, episode of the so-called world conservative revolution, its new feudalism and its world corporate empire. This cycle of transformations is presently at its final point. Interestingly, the venue of this last, or one of the last episodes of the so-called world conservative revolution is the place where it originally began in 1981 – Kosovo and Metohija.
10. The visible shape of the current stage of the so-called world conservative revolution and its world corporate empire is the building up of a next world power configuration. Thus, after the experience of the tripartite world some thirty years ago, we are once again witnessing the formation of a new, trilateral configuration of world power. By contrast to the First, Second and the Third World of the seventies, the ongoing process is shaping up through delicate tension in the partnership between the United States of America, European Union, meaning the Federal Republic of Germany, and the Russian Federation. Although this structure is not yet stabilized, it is interesting that its perspective is already decided. On the horizon of future events we can see China, as well as India and probably Brazil – where rich sources of oil were discovered just recently – which will transform this trilateral configuration into a pentagonal or hexagonal shape some twenty years from now.
11. Anyway, the current phase transformation of world power in the visible part of the historical spectrum is unfolding at the focal point and is manifested in the debate about the present and future status of Kosovo and Metohija. The choice facing the United States of America, European Union, meaning the Federal Republic of Germany, and the Russian Federation in this matter is a simple choice with dramatically different consequences. It is a choice between fission and fusion, a choice between a world corporate empire and a world democratic republic. For many years to come, our common human future will be determined by this choice.
Note: Paper presented at the International Conference: Kosovo and Metohija as a Global Problem, University of Belgrade Law School, 15 - 18 November, 2007, organized by the Student Parliament of the Belgrade University School of Law; Friday, November 16, 2007, session entitled: Global Perspectives; speakers at the session (by order of address) were: Ljubomir Kljakić, assistant Minister for Kosovo i Metohija, Serbian Government; Prof. dr George Charles Thomas Raju, Marquette University, Milwokee, Wisconsin, USA; Prof. dr Hakan Wiberg, Danish Institute for International Studies, TFF; Prof. dr Slobodan Samardžić, University of Belgrade, Faculty of Political Sciences, Minister for Kosovo i Metohija, Serbian Government.
WHY THE QUESTION OF FUTURE STATUS OF KOSOVO AND METOHIJA ACCTUALY IS THE QUESTION OF FUTURE STATUS OF SERBIA AND WHY THE ANSWER IS THE KEY TO OUR COMMON HUMAN FUTURE
1. The current and future status of Kosovo-Metohija is not, nor can it be, a sui generis case. The ongoing talks about the current and future status of the Province are at the same time the talks about the current and future status of the Republic of Serbia. Further, these talks are also about the current and future configuration and character of the international relations in genera and about the future configuration of world power in particular. Thus, the future status of Kosovo and Metohija is, in fact, the question of future status of the Republic of Serbia, but also a issue of critical momentum for the character and features of future world affairs overall. Consequently, this is a world issue. And for this reason it is fair to say – the question of the Republic of Serbia is a world question. In other words, the Serbian question is a world question
2. Why is that so? That is so because the solution of current debates regarding the future status of Kosovo and Metohija, or namely, the decisions to be taken about the status of the Republic of Serbia and the Serbian question in general, will not be the last stage in the decade long war for Yugoslav succession (1991 - 2001), as some protagonists of these events quite dubiously claim. The very opposite is the case. That is to say, it is this solution and these decisions, whatever they turn out to be, that will actually provide a conceptual model and the initial momentum for a new cycle of regional, continental and world transformations in international relations, international law and international affairs in general. Whether such a conceptual model and initial momentum will further accelerate and amplify the present world transitional crisis or mark the exit from that crisis is contingent on the character of the future status of Kosovo and Metohija and on decisions to be taken with regard to the international status of the Republic of Serbia and the Serbian question.
3. To be concrete, should "independent Kosovo" – as the second Albanian state in Europe – be unilaterally declared and should such illegal and illegitimate act earn the recognition by some states, then this forcible and illegal fragmentation of the Republic of Serbia will accelerate and amplify the world transition crisis. The "Kosovo model" wоuld then strongly boost the potentials and aspirations of those who, by way of responding to the epochal challenge of the world system historical demission, offer the new feudal world order. Each protagonist of new feudalism – be they traditional, such as various secessionist groups and movements worldwide, or modern, like global corporations – could then invoke the "Kosovo model" as an example of how more smaller states can be proclaimed by mere will and violence. Certain projections of this trend warn of a world partition into more than 400 states in the foreseeable future. Under such assumptions, the concentration of world power would reach proportions unparalleled in our history. The ultimate impact of this course of events is not difficult to imagine – a world crumbled into several hundred small states and ruled by some or just one single global corporation with unlimited imperial power. Such a world would be organized as a world corporate empire, a totalitarian world in which the T.I.N.A (There Is No Alternative) dogma has reached its final goals. An unbearably bad world.
4. But the opposite scenario can be similarly considered. If in attempts to resolve the Kosmet crisis, a sustainable, long term solution, acceptable to all stakeholders and based on international law is reached, it would set a model for resolving structurally identical problems elsewhere and thus, the scope of the world transition crisis would be significantly mitigated. The Kosmet crisis settlement plan put forward by the Republic of Serbia is grounded in and developed on these assumptions. Although this fact is ignored, there can be no doubt that this is an innovative proposal. A close and impartial observer will easily note in it the influence of the very best that the modern history of political theory and institutions has to offer, including the theory of governance and selfgovernance versus the theory of rule, as well as the concept of horizontal and vertical network relations between different actors and levels of governance and selfgovernance. If the Republic of Serbia’s plan for the Kosmet crisis settlement were affected and operationalized, then the "Kosovo model" would become a blueprint for resolving structurally identical problems worldwide. The scope of the world transition crisis would thus be substantially moderated and the existing system of international relations and world power configuration could enter an era of nonconflict innovation and reforms. The global impact of this process could definitely be the establishment of sustainable principles of a world democratic republic, and by no means a world corporate empire.
5. Therefore, the Kosmet crisis neither is nor can it be a sui generis case, a unique case that is ideally isolated from the time and space entirety of the world in which it emerged. After all, it is well known that ideally isolated cases in the system of international relations are as impossible as ideally isolated laboratory experiments. However, what I particularly wish to underline here is the fact that in both cases, the solution emanating from current debates over the future Kosovo and Metohija status, namely decisions regarding the status of the Republic of Serbia and the Serbian question, will set a conceptual framework, model and a initial momentum for the next and new cycle of global transformations. Why? Because we are dealing with one of those structural constant which substantially impact on the dynamics of global processes. That this is a constant of substantial bearing on the dynamics of global processes is clearly confirmed through 8.000 years of history – from the days of the agrarian civilization of neolithic Vinča until today.
6. History has proved that the Balkan peninsula is one of the structural constants of the world order and world power configuration. Given its geography, climate, history, civilization, technology, culture, its social, psychological an, not least, ethical context, it is a space where balance of oder and power configuration of world affairs is either set or upset. The Balkans Peninsula is thus a medial structure of world affairs and their configuration. Serbia has been lying at the very centre of this medial structure.
7. If we visualize the Balkan Peninsula as a medial structure in the shape of an atom, we will see that, in this simple image, Serbia's position is that of the atom's nucleus. As we know, if the nucleus of an atom is subjected to the process of splitting or fission, the consequence will be the release of an inordinate amount of uncontrolled destructive energy. On the other hand, if the nucleus is exposed to fusion, the result is an equally enormous volume of energy, however, controlled and non-destructive. In other words, if in line with the trend of establishing a world corporate empire, the Republic of Serbia is subjected to fission, a huge amount of uncontrolled and destructive energy will be released worldwide. Conversely, if the trend of building a world democratic republic is pursued, and the Republic of Serbia undergoes the process of fusion, immense, however, controlled and non-destructive, i.e. creative human enery will be released worldwide.
8. At this moment, the world order, its institutes, the configuration of power and international affairs in general are taking shape and becoming crystal clear at their focal point from which either fission or fusion can be generated. This focal point is Serbia which in our simple picture is placed at the nucleus of the Balkan Penisula median structure in world affairs. As we know, the present moment in world affairs is just a stage in the so called world conservative revolution launched in 1981 by Margaret Thatcher (British Prime Minister from Maz 1979 to November 1990) and Ronald Reagan (U.S. President from January 1981 to November 1989) within the coordinates of a new feudalism, its neoliberal T.I.N.A doctrine ( There is no Alternative) and its world corporate empire.
9. At this point, it seems fitting that we remind ourselves of the fact that it was in Kosmet indeed that one of the first episodes of the so-called world conservative revolution took place. It was on March 26, 1981 when in Prishtina and other towns in the Province, well organized and synchronized anti-Serb and anti-Yugoslav demonstrations of the Albanian ethnic community broke out. The demonstrators' principal demand was voiced in their slogan: Kosovo – Republic! The crisis triggered by these events has not ended to this day. That is, it has been going on for 26 years. From the experience of these 26 years and the knowledge we have today, especially about the so-called Operation Gladio in Italy and other European countries, as well as about the Operation Condor in South America, it is evident that this crisis was induced and maintaned for 26 years as an instrument of subversive, cold-war strategy of tension and the so-called false flag strategy, mastered to perfection in the United States. In support of such conclusion, I would also like to mention the NATO pact 1972 phased plan for destabilizing and breaking up of Yugoslavia. The initial phase in the implementation of this plan was to be organized and launched in Kosovo and Metohija. The plan also envisaged that events to be initiated with the crisis in Kosovo and Metohija, should be set in motion shortly after the death of Josip Broz Tito. And indeed, the events started as mentioned on March 26, 1981, less than a year following Tito's death. This was one of the first, if not the very first, episode of the so-called world conservative revolution, its new feudalism and its world corporate empire. This cycle of transformations is presently at its final point. Interestingly, the venue of this last, or one of the last episodes of the so-called world conservative revolution is the place where it originally began in 1981 – Kosovo and Metohija.
10. The visible shape of the current stage of the so-called world conservative revolution and its world corporate empire is the building up of a next world power configuration. Thus, after the experience of the tripartite world some thirty years ago, we are once again witnessing the formation of a new, trilateral configuration of world power. By contrast to the First, Second and the Third World of the seventies, the ongoing process is shaping up through delicate tension in the partnership between the United States of America, European Union, meaning the Federal Republic of Germany, and the Russian Federation. Although this structure is not yet stabilized, it is interesting that its perspective is already decided. On the horizon of future events we can see China, as well as India and probably Brazil – where rich sources of oil were discovered just recently – which will transform this trilateral configuration into a pentagonal or hexagonal shape some twenty years from now.
11. Anyway, the current phase transformation of world power in the visible part of the historical spectrum is unfolding at the focal point and is manifested in the debate about the present and future status of Kosovo and Metohija. The choice facing the United States of America, European Union, meaning the Federal Republic of Germany, and the Russian Federation in this matter is a simple choice with dramatically different consequences. It is a choice between fission and fusion, a choice between a world corporate empire and a world democratic republic. For many years to come, our common human future will be determined by this choice.
Note: Paper presented at the International Conference: Kosovo and Metohija as a Global Problem, University of Belgrade Law School, 15 - 18 November, 2007, organized by the Student Parliament of the Belgrade University School of Law; Friday, November 16, 2007, session entitled: Global Perspectives; speakers at the session (by order of address) were: Ljubomir Kljakić, assistant Minister for Kosovo i Metohija, Serbian Government; Prof. dr George Charles Thomas Raju, Marquette University, Milwokee, Wisconsin, USA; Prof. dr Hakan Wiberg, Danish Institute for International Studies, TFF; Prof. dr Slobodan Samardžić, University of Belgrade, Faculty of Political Sciences, Minister for Kosovo i Metohija, Serbian Government.
Љубомир Кљакић
ФАКТИЧКО СТАЊЕ И БУДУЋИ СТАТУС КOСОВА И МЕТОХИЈЕ
Поштованa госпођо председавајућа, Џејн Корди
Даме и господо,
1. Задовољство ми је што унутар задатог проблемског оквира овог семинара и ове сесије, у облику основних теза, са вама могу да поделим неколико идеја о фактичком стању и будућем статусу КиМ.
2. Разуме се, тај задатак није лак, нарочито имајући у виду контекст у коме треба да га испуним. Јер, као што знате, централно питање официјелних и неофицијелних разговора који се у међународним политичким, дипломатским, војним и обавештајним круговима, али и јавности уопште, воде ових дана поводом текућих преговора око будућег статуса КиМ, јесте шта ће Република Србија урадити у случају који се протеклих месеци најављује практично свакодневно.
Наравно погађате, реч је о претећој и уцењивачкој најави једностраног, незаконитог и сецесионистичког проглашења "независног Косова" као друге моноетничке албанске државе у Европи. Прецизније, реч је о "независној држави" коју политички прваци етничке заједнице косметских Албанаца обећавају да ће прогласити после 10. децембра као своју државу на 15% територије суверене и демократске Републике Србије.
3. Разуме се, такав исход није нужан, али је зато веома вероватан. Не због тога што су политички представници етничке заједнице косметских Албанаца већ проглашавали "независно Косово", било је то у Качанику 1992, понајмање због тога што постоје стварни легитимни историјски и актуелни разлози да се тако нешто догоди, него само због тога што вероватноћу за један такав исход потврђује, оснажује и несумњиво обезбеђује политика коју у случају косметског чвора воде САД – конкретно једна од утицајних фракција у владајућим круговима те земље –свакако од половине 1998.
Верујем како вашој пажњи није промакла изјава Вилијема Монтгомерија, бившег амбасадора САД у Београду, који је недавно, у програму РТС, изјавио како је одлука да ће КиМ бити независно донета ако не раније, онда свакако 1999, током оних 78 дана нуклеарног рата ниског интензитета који су САД и НАТО водили против тадашње СР Југослвије, односно Србије.
4. Истина је да се на основу једног сведочења, па макар то било и сведочење амбасадора Монтгомерија не могу доносити дефинитивни закључци, али је чињеница да несумњиву уверљивост том сведочењу даје актуелни председник САД, Џорџ Буш Млађи који је, током оне спектакуларне и краткотрајне посете Тирани, еуфорично и раздрагано изјавио како ће САД учинити све да Косово заиста постане "независно".
Актуелне изјаве високих функционера америчке администрације, као и припадника једне од утицајних фракција у политичком животу те земље, додатно доприносе веродостојности сведочанства амбасадора Монтгомерија, а посебно веродостојности обећања самог председника Буша.
Као што је, наиме, познато, госпођа Олбрајт, господа Фрид, Бернс, Лантош, Холбрук, Абрамовиц, Бугајски, господа из Међународне кризне групе и други не само да са много ентузијазма заговарају "независно Косово" као другу албанску државу у Европи, него и обећавају да ће такву нелегалну творевину одмах, или макар веома брзо, признати САД и онај "савез вољних" који за ту прилику САД буду успеле да обезбеде у свету.
5. Најзад, можда највећи аргумент у прилог веродостојности сведочења амбасадора Монтгомерија, као и уверљивости обећања председника Буша, понудио је сам Марти Ахтисари. Сетићете се, то је човек који је о својој улози у окончању нуклеарног рата ниског интензитета који су САД и НАТО водили 1999. против тадашње СР Југославије, односно Србије, оставио ону поучну књигу Мисија у Београду. Исто тако, то је и човек који је крајем 2006, доживео звездане тренутке глобалне славе као потписник и главни аутор пројекта Косова као идеално "надгледане независности" где врховну и неприкосновену власт има НАТО.
Иако пројекат таквог Ахтисаријевог Косова није ни разматран па следствено није могао бити ни усвојен, због чега је изгубио свој оперативни карактер и постао безпредметан, управо је тај тзв. Ахтисаријев план, друго име за најављено "независно Косово". Наиме, сви главни протагонисти "независног Косова" са обе стране Атлантика, из дана у дан понављају како ће то бити идеална земља у потпуности изграђена у складу са сваком одредбом и свим анексима Ахтисаријевог плана. У Приштини ових дана чак и доносе законе по списку и по синопсису Ахтисаријевог плана.
Ахтисаријев план је политички манифест међународног савеза који најављује проглашење "независног Косова" које ће, тврди се, засигурно признати САД и "савез вољних". Другим речима, програм "независно Косово" јесте програм Косова као идеално "надгледане независности" где врховну и неприкосновену власт има једини војно-политички савез у данашњем свету. Војна диктатура или, да будем блажи, војна држава друго је име за тако замишљени поредак.
6. Стога програм проглашења таквог "независног Косова" представља и крунски доказ неуспеха тзв. "новог либералног империјализма" или "новог либералног колонијализма", са његовим схоластичким досеткама о "рушењу" и "изградњи" нација, са његовом доктрином тзв. "хуманитарних интервенција" и "превентивних ратова" и, нарочито, са његовим темељним принципом, принципом двоструких стандарда.
За отворени опис и кохерентну интерпретацију идеологије тзв. "новог либералног империјализма" или "новог либералног колонијализма", имамо да захвалимо Роберту Куперу, генералном директору за спољне и војно-политичке послове Европске уније који је непосредно одговоран Хавијару Солани. Нaиме, по Куперу, основно својство актуелног "тренутка" светске историје јесте његова турбулентност, конфликтност и хаотичност.
Овај хаос последица је чињенице да је данашњи свет наводно подељен на "постмодерне" (САД, Велика Британија, Европска унија, Јапан), "модерне" и "предмодерне", односно "неуспешне државе" (failed states). Уређени поредак, "нови светски поредак", како каже Купер, у такав свет могу и морају увести "постмодерне" државе, милом или силом. Због остварења тог великог идеала – увођење поретка у хаос – постмодерне државе морају користити "идеју двоструких стандарда", каже Купер. Разлог који у сваком погледу оправдава ову принципијелну непринципијелност за Купера је више него очигледан.
"Међусобно, постмодерне државе делују на основу законâ. Али када имају посла са много старомоднијим облицима државе изван постмодерних граница, Европљани морају да се врате много грубљим методама ранијег периода – сила, превентинвни напад, превара и све друго што је неопходно за оне који још увек живе у деветнаестовековном свету самодовољних држава./ У џунгли, морамо користити законе џунгле." Ово место из Куперове књиге Сламање нација, The Breaking of Nations (2003), представља саму срж идеологије новог либералног империјализма.
Као најизразитије доказе који недвосмислено потврђују да "у џунгли морамо користити законе џунгле", Купер посебно наводи главне "епизоде" десетогодишњег рата за југословенско наслеђе, рат у Хрватској, рат у Босни и Херцеговини, случај Србије и, посебно, рат за Косово 1999.
7. Међутим, ништа није даље од истине него пропагандна тврдња да "нови либерални империјализам" представља не само нов иделошки, него чак и нов теоријски концепт међународних односа. Управо је супротно. Реч је о доктрини субјугације која је стара колико и писана историја човечанства.
Тако, на пример, Куперова "предмодерна", односно "неуспешна држава" (failed state), она "џунгла" која наводно присиљава "постмодерне" државе да и саме користе "законе џунгле" како би планетарни хаос уредиле по начелима "постмодерног" светског поретка, није друго него савремена варијација осамнаестовековне доктрине о "неорганизованим територијама", односно "варварским" земаљама које су res nullis, ничија ствар, па су, управо због тога, више него подобне да у складу са тада важећим међународним правом и у складу са високим идеалима "хришћанства" и "цивилизације" буду "поштено" подељене и колонизоване између две или више уређених хришћанских држава.
Ова res nullis, ничија ствар, данас је Република Србија, суверена и демократска земља која у складу са данашњим високим идеалима "хришћанства" и "цивилизације" треба да буде "поштено" подељена и колонизована између две или више уређених "постмодерних" држава.
8. Ипак, следимо ли логику догађаја које захваљујући Куперовој отворености и акрибичности можемо видети и разумети јасније, неће нам бити тешко да случај КиМ, свакако од 1998 – ако не и од раније – сместимо тамо где и припада. То је, наиме, један гигантски "постмодерни" политички, војни, економски и сваки други експеримент деконструкције и реконструкције in vivo, експеримент "креативне деструкције" како би рекао Шумпетер. Овај експеримент "флексибилне рециклаже" само што није измакао свакој контроли. Његов једини стварни, опипљиви и мерљиви резултат јесте то што је људску патњу и бол мултипликовао до неслућених размера.
9. Ово потврђују све расположиве чињенице о фактичком стању прилика током осмогодишњег периода у коме се КиМ уређује унутар оквира, често тумаченог на тзв. "креативан и веома флексибилан" начин, оквира који је дефинисала Резолуцијом СБУН 1244, дакле од 10. јуна 1999. до данас, 26. октобра 2007. Ове чињенице су неумољиве. Ево неколико примера.
До јуна 1999. на КиМ је живело 372.444 припадника српског народа, као и припадника других дискриминисаних етничких заједница; од јуна 1999, у албанској кампањи систематског етничког насиља и етничког чишћења, преко 250.000 Срба и припадника других дискриминисаних етничких заједница протерано је са КиМ; преко 50.000 радника српске националности остало је без посла, а само из система производње електричне енргије на КиМ протерано је око 8.000 инжењера, техничара, менаџера и других радника српске националности; од 423 насеља на КиМ где су живели до јуна 1999, Срби су у кампањи етничког чишћења потпуности протерани из чак 312 насеља; од 10. јуна 1999. до 31. децембра 2006, на КиМ је извршено 7.108 етнички мотивисаних напада на Србе и припаднике других дискриминисаних етничких заједница, од чега је 4.769 напада класификовано у категорију терористичких; убијена су 662 лица (558 Срба, 104 припадника других дискриминисаних етничких заједница), киднапована је 1.091 особа (861 Срба, 230 припадника других дискриминисаних заједница), теже је повређено 960 особа, порушено или на друге начине оштећено 17.736 стамбених и помоћних објеката, опљачкано 18.557 кућа, срушено, оскрнављено или опљачкано 119 цркава и манастира Српске православне цркве, порушено или оштећено 122 православна гробља, порушено или оштећено 24 културно-историјска споменика и противправно заузето и присвојено око 30.000 станова и кућа чији су власници Срби и припадници других етнички дискриминисаних заједница; за ове злочине, према расположивим подацима, до сада је процесуирано и осуђено само 18 починилаца; у новом таласу антисрпског албанског насиља, за време погрома 17. марта 2004, прогнано је и остало без домова нових 3.870 лица, убијено је 18 Срба, рањено 143, етнички очишћено 6 градова и 9 села, уништено 935 кућа и 10 друштвених објеката, спаљено 35 цркава и манастира СПЦ и оскрнављена 3 српска православна гробља; године 2004. прогнани Срби и припадници других дискриминисаних етничких заједница поднели су преко 17.000 тужби судовима на КиМ (који раде у оквиру привремених институција) за накнаду штете над непокретном имовином, али до данас надлежни судови нису покренули ни један једини поступак против починилаца.
Од избијања текућег циклуса косметске кризе и јуна 1999. до јуна 2004. регистровано је укупно 226.147 интерно расељених лица са КиМ која дуже од шест година живе у Републици Србији и Црној Гори, од чега је 68% Срба, 12% Рома и 8% Црногораца; до данас, према подацима УНХЦР-а, од преко 250.000 прогнаних, на КиМ се вратило свега 16.452 лица, односно једва 7% од укупног броја прогнаних; тренутно, на КиМ живи 146.297 Срба и припадника других дискриминисаних етничких заједница; ови људи живе у условима апартхеида. То је један аспект драматично туробне косметске сцене.
10. Исто тако, после осам година примене "постмодерног" концепта "сламања нације – изградње нације" под међународном управом на КиМ, ни други аспекти туробне косметске стварности нису се померили напред. Напротив, погоршани су. Ову ноторну чињеницу није могао да игнорише чак ни најновији, октобарски, иначе оптимистички интониран и пун полета извештај г. Јоахима Рикера, актуелног Високог представника ГС ОУН на КиМ.
На пример, у одељку Економија, параграф 15, страна 5, тог извештаја говори се о "још увек недостатку електричне енергије", о "ниском нивоу капацитета јавних установа", као и о недостатку "адекватних вештина на тржишту рада". Ове констатације, да додам стидљиве констатације, представљу, иако невољно, признање да УНМИК администрација са њеним привременим установама локалне самоуправе не само да није померила ствари са мртве тачке, него је допринела да се оне драматично погоршају у периоду од 1999. до данас, укључујући овде и три последња месеца на које се односи извештај за СБ ОУН.
Иако је то тако, ипак се у истом извештају, у одељку Управљање, са много сасвим испразног оптимизма и доктринарног самозадовољства констатује како се "напредак наставља у области управљања на централном нивоу". Ова тврдња потпуно је неоснована. Наиме, не може бити речи о било каквом напредку уколико тзв. "централни ниво" неке управе, а то значи врх неке власти, није у стању да за седам година стабилизује производњу електричне енергије, уколико се недвосмислено признаје да после седам година вршења власти на некој територији та иста власт има проблем са "ниским нивоом капацитета јавних установа", као и недостатком "адекватних вештина на тржишту рада".
Чињеница да је од 1999. са КиМ протерано 50.000 образованих и искусних професионалаца у различитим областима који су претежно Срби, али и припадници других дискриминисаних етничких заједница, у овом извештају се игнорише и не помиње. Економија КиМ, свакако, није међу онима која се може опоравити после таквог губитка изазваног радикалним етнички мотивисаним насиљем.
11. Општа последица тог насиља јесте насилна промена етничке структуре на КиМ. Ни у овом извештају Јоакима Рикера, као ни у ранијима, о насилној промени етничке структуре нема ни помена. Реч је, међутим, о демографској офанзиви и демографској агресији која је експлодирала после 10. јуна 1999. Тренутни резултат ове демографске агресије јесте такав да, на пример у Приштини, где је 1998, према проценама (последњи попис целокупног становништва на КиМ извршен је 1981; попис из 1991. албанска етничка заједница је бојкотовала) живело око 225.000 људи, међу којима и око 45.000 Срба и припадника других етничких заједница које су протеклих година дискриминисане, данас живи око 550.000 становника, а град је потпуно албанизован. Наиме, процењује се (процене УНМИК-а, као и локалних привремених институција) да од око 550.000 становника у Приштини, Албанци данас представљају апсолутну већину од преко 98%. Српска, ромска, јеврејска и друге дискриминисане етничке заједнице потпуно су искорењене из главног града КиМ.
12. Ова вештачка популациона експлозија (за осам година број становника Приштине порастао је за око 325.000, са око 225.000 на око 550.000) представља једну по свему ексцентричну појаву у савременом свету. Она се наиме одиграла у Приштини, главном граду покрајине у којој већ осам година нема довољно електричне енергије, у којој постоји хроничан проблем производње пијаће воде и хране, у којој постоји "низак ниво капацитета јавних установа", недостатак "адекватних вештина на тржишту рада", у којој привреда фактички не функционише, образовање је у расулу, а стопа незапослености је преко 60%.
Одакле су дошли сви ти људи?
Овде се отвара проблем тзв. илегалних миграција и не-држављанства. Питање илегалних миграција до данас је остало без било каквог одговора. Данас, наиме, нико не зна колико људи заиста живи на КиМ. Нити одакле су сви они дошли. Слободне процене различитих установа привремених институција и УМНИК-а, крећу се од око 2,5 милиона до 1,700.000. Разлика у овим проценама је читавих 800.000!
13. Заокружену слику стварног стања чињеница на КиМ, употпуњују бројни веродостојни извештаји различитих међународних установа, организација и појединаца. Да овде поменем извештаје о стању људских права на КиМ Марека Новицког, поверљиве извештаје НАТО о структури и размерама криминалне индустрије и корпупције на КиМ, извештај који је берлински Институт за европску политику урадио за потребе немачког Министарства одбране у јануару 2007, где се о КиМ говори као о "црној рупуи" Европе, "криминалној држави" или "заробљеној држави", затим скорашњи извештај ММФ-а у коме се изричито каже да се Косово не може сматрати одрживом економијом, нити ће то постати за много година у будућности, најновији извештај ЕУПТ-а где се говори о ширењу исламског ектремизма и непостојању капацитета који би се на КиМ супротставио тој појави.
На овом месту треба поменути и сведочење генерала Фабиа Минија, затим чланке Мајкла Мечера, једног од министара британске лабуристичке владе са најдужим стажом (1997 - 2003), као и Грегори Кларка, аустралијског дипломате, политичара и универзитетског професора који је у угледном The Japan Times 2. јула 2007, објавио веома запажен чланак Serbia owed justice in Kosovo, у коме критикује политика ОУН, САД и међународних институција на КиМ... итд.
14. Сви доступни извештаји о стању прилика на КиМ, нарочито о стању прилика унутар албанске етничке заједнице, сагласни су да је дубока структурална криза основно својство тог друштва: урушена економија која животно зависи од међународих донација и породичних дознака из иностранства, стопа незапослености од преко 60%, ендемско непоштовање закона и правног поретка, индустрија криминала и корупција, репресивни и милитаризовани социјални простор, култура страха, нетолеранције, агресије и међуетничке мржње, гетоизација дискриминација мањинских етничких група, нарочито Срба и насиље које се над њима систематски врши, апсолутна безперспективност, посебно младих генерација.
15. Другим речима, чињенице недвосмислено потврђују да је у овом "постмодерном" социјалном експерименту гигантских размера током протеклих осам година простор КиМ заиста транасформисан у "црну рупу", "криминалну државу" или "заробљену државу" на територији Републике Србије и у самом срцу Европе. План да се прогласи "независно Косово" има за циљ да обезбеди међународно-правни легалитет таквој творевини и њеним главним архитектама и протагонистима са обе стране Атлантика. Са свим безбедносним, политичким, моралним и другим тешким последицама за регион, читав континент, друге крајеве света, међународни поредак и међународне односе уопште.
16. Овакво стање захтева комплексно решење. Само социјално инвентиван и одговоран приступ косметској кризи може довести до делотворног и дугорочно одрживог решења. Такво решење понудила је и за њега се свим својим капацитетима бори Република Србија. То је концепт суштинске аутономије, најбоља понуда коју је албанска етничка заједница на КиМ икада добила и најбоља понуда коју ће икада добити.
На жалост, и упркос ноторним чињеницама, заглушујућа је пропаганда прогама "независног Косова" који се програм темељи на "једноставном" фундаменталистичком програму "независност или рат". Као што је већ речено, овај социјално неинвентивни и неодговорни, а морално неодрживи програм уцене и насиља, заступају сви протагонисти "независног Косова".
Европа и свет већ су доживели структурално идентичну ситуацију, тзв. Минхенски споразум из септембра 1938. Зато су за будући статус КиМ, али и међународни поредак уопште, од виталног значаја одлуке које ће донети ЕУ, САД, Русија и сви други актери на сцени светских послова, укључујући овде и НАТО, разуме се. Србија је свој став у овој ствари изложила јавно, отворено, принципијелно и без икаквих скривених намера. Уколико тај став буде игнорисан у прилог "независног Косова", дубока криза постаће трајно својство међународног поретка, читав свет биће захваћен њеним хаотичним током, акцелерација неповољних тенденција наставиће се и продубити, ЕУ ће се суочити са дубоком кризом властиог идентитета и властитих институција, односи између САД и Русије погоршаће се, институти међународног поретка биће озбиљно, можда и неповратно нарушени, Србија ће, разуме се, бити принуђена да предузме све оне мере који за такве ситуације стоје на располагању свакој сувереној и демократској држави у савременом свету, а "независно Косово" постаће још једно кризно жариште за чије ће санирање бити потребне деценије, ако не и читавих 100 година.
17. Иако је, видели смо, овакав расплет вероватан, он разуме се није и нужан. Хоће ли се вектори који утичу на догађаје променити и хоће ли читав ритам збивања бити преусмерен у правцу за који се залаже Србија, али не само Србија, остаје да се види. Та могућност је, уосталом, исто тако вероватна не, међутим, и нужна. У сваком случају, од одлука које су већ донете, које се управо доносе или ће се донети колико сутра, зависи наша заједничка, краткорочна и дугорочна перспектива и наши људски изгледи уопште.
Напомена: Излагање на 67. Роуз-Рот семинару парламентарне скупштине НАТО, Србија и Европа: изазови интграције, у организацији Парламентарне скупштине НАТО и Народне скупштине Републике Србије, Београд, Дом Народне скупштине РС, од 25. до 27. октобра 2007; Сесија II, Косово и Метохија: Ка коначном статусу, петак 26. октобар 2007; у оквиру ове сесије, по редоследу наступа, говорници су били: Стивен П. Шук (Stephen P. Schook, пензионисани генерал армије САД, Главни заменик специјалног представника ГС УН на КиМ, UNMIK-Kosovo, PDSRSG - Principal Deputy Special Representative of the UN General Secretary-General in Kosovo), Јонас Јонсон (Jonas Jonsson, шеф Међународне цивилне канцеларије, Специјални представник припремног тима ЕУ, UNMIK-Kosovo, ICO, EUSRPT - EU Special representative preparation Team in Kosovo) и Љубомир Кљакић, помоћник министра за КиМ у Влади Републике Србије; председавала је Џејн Корди (Jane Cordy, Канада, члан Либералне партије, члан Парламентарне скупштине НАТО). У дискусији поводом саопштења Љубомира Кљакића учествовали су: Николај Кондратенко и Виктор Алснис (Руска Федерација), Јонас Јонсон, Брус Џонс (Bruce George, Уједињено Краљевство, потпредседник Парламентарне скупштине НАТО), Андреа Челино (Andrea Cellino, заменик генералног секретара НАТО за партнерство и спољне односе), Стефен Елгерса (Steffen Elgersma, НАТО), Стивен П. Шук, као и Ђанкарло Ђорђети (Giancarlo Giorgetti, Италија, Лига за север, члан Парламентарне скупштине НАТО).
ФАКТИЧКО СТАЊЕ И БУДУЋИ СТАТУС КOСОВА И МЕТОХИЈЕ
Поштованa госпођо председавајућа, Џејн Корди
Даме и господо,
1. Задовољство ми је што унутар задатог проблемског оквира овог семинара и ове сесије, у облику основних теза, са вама могу да поделим неколико идеја о фактичком стању и будућем статусу КиМ.
2. Разуме се, тај задатак није лак, нарочито имајући у виду контекст у коме треба да га испуним. Јер, као што знате, централно питање официјелних и неофицијелних разговора који се у међународним политичким, дипломатским, војним и обавештајним круговима, али и јавности уопште, воде ових дана поводом текућих преговора око будућег статуса КиМ, јесте шта ће Република Србија урадити у случају који се протеклих месеци најављује практично свакодневно.
Наравно погађате, реч је о претећој и уцењивачкој најави једностраног, незаконитог и сецесионистичког проглашења "независног Косова" као друге моноетничке албанске државе у Европи. Прецизније, реч је о "независној држави" коју политички прваци етничке заједнице косметских Албанаца обећавају да ће прогласити после 10. децембра као своју државу на 15% територије суверене и демократске Републике Србије.
3. Разуме се, такав исход није нужан, али је зато веома вероватан. Не због тога што су политички представници етничке заједнице косметских Албанаца већ проглашавали "независно Косово", било је то у Качанику 1992, понајмање због тога што постоје стварни легитимни историјски и актуелни разлози да се тако нешто догоди, него само због тога што вероватноћу за један такав исход потврђује, оснажује и несумњиво обезбеђује политика коју у случају косметског чвора воде САД – конкретно једна од утицајних фракција у владајућим круговима те земље –свакако од половине 1998.
Верујем како вашој пажњи није промакла изјава Вилијема Монтгомерија, бившег амбасадора САД у Београду, који је недавно, у програму РТС, изјавио како је одлука да ће КиМ бити независно донета ако не раније, онда свакако 1999, током оних 78 дана нуклеарног рата ниског интензитета који су САД и НАТО водили против тадашње СР Југослвије, односно Србије.
4. Истина је да се на основу једног сведочења, па макар то било и сведочење амбасадора Монтгомерија не могу доносити дефинитивни закључци, али је чињеница да несумњиву уверљивост том сведочењу даје актуелни председник САД, Џорџ Буш Млађи који је, током оне спектакуларне и краткотрајне посете Тирани, еуфорично и раздрагано изјавио како ће САД учинити све да Косово заиста постане "независно".
Актуелне изјаве високих функционера америчке администрације, као и припадника једне од утицајних фракција у политичком животу те земље, додатно доприносе веродостојности сведочанства амбасадора Монтгомерија, а посебно веродостојности обећања самог председника Буша.
Као што је, наиме, познато, госпођа Олбрајт, господа Фрид, Бернс, Лантош, Холбрук, Абрамовиц, Бугајски, господа из Међународне кризне групе и други не само да са много ентузијазма заговарају "независно Косово" као другу албанску државу у Европи, него и обећавају да ће такву нелегалну творевину одмах, или макар веома брзо, признати САД и онај "савез вољних" који за ту прилику САД буду успеле да обезбеде у свету.
5. Најзад, можда највећи аргумент у прилог веродостојности сведочења амбасадора Монтгомерија, као и уверљивости обећања председника Буша, понудио је сам Марти Ахтисари. Сетићете се, то је човек који је о својој улози у окончању нуклеарног рата ниског интензитета који су САД и НАТО водили 1999. против тадашње СР Југославије, односно Србије, оставио ону поучну књигу Мисија у Београду. Исто тако, то је и човек који је крајем 2006, доживео звездане тренутке глобалне славе као потписник и главни аутор пројекта Косова као идеално "надгледане независности" где врховну и неприкосновену власт има НАТО.
Иако пројекат таквог Ахтисаријевог Косова није ни разматран па следствено није могао бити ни усвојен, због чега је изгубио свој оперативни карактер и постао безпредметан, управо је тај тзв. Ахтисаријев план, друго име за најављено "независно Косово". Наиме, сви главни протагонисти "независног Косова" са обе стране Атлантика, из дана у дан понављају како ће то бити идеална земља у потпуности изграђена у складу са сваком одредбом и свим анексима Ахтисаријевог плана. У Приштини ових дана чак и доносе законе по списку и по синопсису Ахтисаријевог плана.
Ахтисаријев план је политички манифест међународног савеза који најављује проглашење "независног Косова" које ће, тврди се, засигурно признати САД и "савез вољних". Другим речима, програм "независно Косово" јесте програм Косова као идеално "надгледане независности" где врховну и неприкосновену власт има једини војно-политички савез у данашњем свету. Војна диктатура или, да будем блажи, војна држава друго је име за тако замишљени поредак.
6. Стога програм проглашења таквог "независног Косова" представља и крунски доказ неуспеха тзв. "новог либералног империјализма" или "новог либералног колонијализма", са његовим схоластичким досеткама о "рушењу" и "изградњи" нација, са његовом доктрином тзв. "хуманитарних интервенција" и "превентивних ратова" и, нарочито, са његовим темељним принципом, принципом двоструких стандарда.
За отворени опис и кохерентну интерпретацију идеологије тзв. "новог либералног империјализма" или "новог либералног колонијализма", имамо да захвалимо Роберту Куперу, генералном директору за спољне и војно-политичке послове Европске уније који је непосредно одговоран Хавијару Солани. Нaиме, по Куперу, основно својство актуелног "тренутка" светске историје јесте његова турбулентност, конфликтност и хаотичност.
Овај хаос последица је чињенице да је данашњи свет наводно подељен на "постмодерне" (САД, Велика Британија, Европска унија, Јапан), "модерне" и "предмодерне", односно "неуспешне државе" (failed states). Уређени поредак, "нови светски поредак", како каже Купер, у такав свет могу и морају увести "постмодерне" државе, милом или силом. Због остварења тог великог идеала – увођење поретка у хаос – постмодерне државе морају користити "идеју двоструких стандарда", каже Купер. Разлог који у сваком погледу оправдава ову принципијелну непринципијелност за Купера је више него очигледан.
"Међусобно, постмодерне државе делују на основу законâ. Али када имају посла са много старомоднијим облицима државе изван постмодерних граница, Европљани морају да се врате много грубљим методама ранијег периода – сила, превентинвни напад, превара и све друго што је неопходно за оне који још увек живе у деветнаестовековном свету самодовољних држава./ У џунгли, морамо користити законе џунгле." Ово место из Куперове књиге Сламање нација, The Breaking of Nations (2003), представља саму срж идеологије новог либералног империјализма.
Као најизразитије доказе који недвосмислено потврђују да "у џунгли морамо користити законе џунгле", Купер посебно наводи главне "епизоде" десетогодишњег рата за југословенско наслеђе, рат у Хрватској, рат у Босни и Херцеговини, случај Србије и, посебно, рат за Косово 1999.
7. Међутим, ништа није даље од истине него пропагандна тврдња да "нови либерални империјализам" представља не само нов иделошки, него чак и нов теоријски концепт међународних односа. Управо је супротно. Реч је о доктрини субјугације која је стара колико и писана историја човечанства.
Тако, на пример, Куперова "предмодерна", односно "неуспешна држава" (failed state), она "џунгла" која наводно присиљава "постмодерне" државе да и саме користе "законе џунгле" како би планетарни хаос уредиле по начелима "постмодерног" светског поретка, није друго него савремена варијација осамнаестовековне доктрине о "неорганизованим територијама", односно "варварским" земаљама које су res nullis, ничија ствар, па су, управо због тога, више него подобне да у складу са тада важећим међународним правом и у складу са високим идеалима "хришћанства" и "цивилизације" буду "поштено" подељене и колонизоване између две или више уређених хришћанских држава.
Ова res nullis, ничија ствар, данас је Република Србија, суверена и демократска земља која у складу са данашњим високим идеалима "хришћанства" и "цивилизације" треба да буде "поштено" подељена и колонизована између две или више уређених "постмодерних" држава.
8. Ипак, следимо ли логику догађаја које захваљујући Куперовој отворености и акрибичности можемо видети и разумети јасније, неће нам бити тешко да случај КиМ, свакако од 1998 – ако не и од раније – сместимо тамо где и припада. То је, наиме, један гигантски "постмодерни" политички, војни, економски и сваки други експеримент деконструкције и реконструкције in vivo, експеримент "креативне деструкције" како би рекао Шумпетер. Овај експеримент "флексибилне рециклаже" само што није измакао свакој контроли. Његов једини стварни, опипљиви и мерљиви резултат јесте то што је људску патњу и бол мултипликовао до неслућених размера.
9. Ово потврђују све расположиве чињенице о фактичком стању прилика током осмогодишњег периода у коме се КиМ уређује унутар оквира, често тумаченог на тзв. "креативан и веома флексибилан" начин, оквира који је дефинисала Резолуцијом СБУН 1244, дакле од 10. јуна 1999. до данас, 26. октобра 2007. Ове чињенице су неумољиве. Ево неколико примера.
До јуна 1999. на КиМ је живело 372.444 припадника српског народа, као и припадника других дискриминисаних етничких заједница; од јуна 1999, у албанској кампањи систематског етничког насиља и етничког чишћења, преко 250.000 Срба и припадника других дискриминисаних етничких заједница протерано је са КиМ; преко 50.000 радника српске националности остало је без посла, а само из система производње електричне енргије на КиМ протерано је око 8.000 инжењера, техничара, менаџера и других радника српске националности; од 423 насеља на КиМ где су живели до јуна 1999, Срби су у кампањи етничког чишћења потпуности протерани из чак 312 насеља; од 10. јуна 1999. до 31. децембра 2006, на КиМ је извршено 7.108 етнички мотивисаних напада на Србе и припаднике других дискриминисаних етничких заједница, од чега је 4.769 напада класификовано у категорију терористичких; убијена су 662 лица (558 Срба, 104 припадника других дискриминисаних етничких заједница), киднапована је 1.091 особа (861 Срба, 230 припадника других дискриминисаних заједница), теже је повређено 960 особа, порушено или на друге начине оштећено 17.736 стамбених и помоћних објеката, опљачкано 18.557 кућа, срушено, оскрнављено или опљачкано 119 цркава и манастира Српске православне цркве, порушено или оштећено 122 православна гробља, порушено или оштећено 24 културно-историјска споменика и противправно заузето и присвојено око 30.000 станова и кућа чији су власници Срби и припадници других етнички дискриминисаних заједница; за ове злочине, према расположивим подацима, до сада је процесуирано и осуђено само 18 починилаца; у новом таласу антисрпског албанског насиља, за време погрома 17. марта 2004, прогнано је и остало без домова нових 3.870 лица, убијено је 18 Срба, рањено 143, етнички очишћено 6 градова и 9 села, уништено 935 кућа и 10 друштвених објеката, спаљено 35 цркава и манастира СПЦ и оскрнављена 3 српска православна гробља; године 2004. прогнани Срби и припадници других дискриминисаних етничких заједница поднели су преко 17.000 тужби судовима на КиМ (који раде у оквиру привремених институција) за накнаду штете над непокретном имовином, али до данас надлежни судови нису покренули ни један једини поступак против починилаца.
Од избијања текућег циклуса косметске кризе и јуна 1999. до јуна 2004. регистровано је укупно 226.147 интерно расељених лица са КиМ која дуже од шест година живе у Републици Србији и Црној Гори, од чега је 68% Срба, 12% Рома и 8% Црногораца; до данас, према подацима УНХЦР-а, од преко 250.000 прогнаних, на КиМ се вратило свега 16.452 лица, односно једва 7% од укупног броја прогнаних; тренутно, на КиМ живи 146.297 Срба и припадника других дискриминисаних етничких заједница; ови људи живе у условима апартхеида. То је један аспект драматично туробне косметске сцене.
10. Исто тако, после осам година примене "постмодерног" концепта "сламања нације – изградње нације" под међународном управом на КиМ, ни други аспекти туробне косметске стварности нису се померили напред. Напротив, погоршани су. Ову ноторну чињеницу није могао да игнорише чак ни најновији, октобарски, иначе оптимистички интониран и пун полета извештај г. Јоахима Рикера, актуелног Високог представника ГС ОУН на КиМ.
На пример, у одељку Економија, параграф 15, страна 5, тог извештаја говори се о "још увек недостатку електричне енергије", о "ниском нивоу капацитета јавних установа", као и о недостатку "адекватних вештина на тржишту рада". Ове констатације, да додам стидљиве констатације, представљу, иако невољно, признање да УНМИК администрација са њеним привременим установама локалне самоуправе не само да није померила ствари са мртве тачке, него је допринела да се оне драматично погоршају у периоду од 1999. до данас, укључујући овде и три последња месеца на које се односи извештај за СБ ОУН.
Иако је то тако, ипак се у истом извештају, у одељку Управљање, са много сасвим испразног оптимизма и доктринарног самозадовољства констатује како се "напредак наставља у области управљања на централном нивоу". Ова тврдња потпуно је неоснована. Наиме, не може бити речи о било каквом напредку уколико тзв. "централни ниво" неке управе, а то значи врх неке власти, није у стању да за седам година стабилизује производњу електричне енергије, уколико се недвосмислено признаје да после седам година вршења власти на некој територији та иста власт има проблем са "ниским нивоом капацитета јавних установа", као и недостатком "адекватних вештина на тржишту рада".
Чињеница да је од 1999. са КиМ протерано 50.000 образованих и искусних професионалаца у различитим областима који су претежно Срби, али и припадници других дискриминисаних етничких заједница, у овом извештају се игнорише и не помиње. Економија КиМ, свакако, није међу онима која се може опоравити после таквог губитка изазваног радикалним етнички мотивисаним насиљем.
11. Општа последица тог насиља јесте насилна промена етничке структуре на КиМ. Ни у овом извештају Јоакима Рикера, као ни у ранијима, о насилној промени етничке структуре нема ни помена. Реч је, међутим, о демографској офанзиви и демографској агресији која је експлодирала после 10. јуна 1999. Тренутни резултат ове демографске агресије јесте такав да, на пример у Приштини, где је 1998, према проценама (последњи попис целокупног становништва на КиМ извршен је 1981; попис из 1991. албанска етничка заједница је бојкотовала) живело око 225.000 људи, међу којима и око 45.000 Срба и припадника других етничких заједница које су протеклих година дискриминисане, данас живи око 550.000 становника, а град је потпуно албанизован. Наиме, процењује се (процене УНМИК-а, као и локалних привремених институција) да од око 550.000 становника у Приштини, Албанци данас представљају апсолутну већину од преко 98%. Српска, ромска, јеврејска и друге дискриминисане етничке заједнице потпуно су искорењене из главног града КиМ.
12. Ова вештачка популациона експлозија (за осам година број становника Приштине порастао је за око 325.000, са око 225.000 на око 550.000) представља једну по свему ексцентричну појаву у савременом свету. Она се наиме одиграла у Приштини, главном граду покрајине у којој већ осам година нема довољно електричне енергије, у којој постоји хроничан проблем производње пијаће воде и хране, у којој постоји "низак ниво капацитета јавних установа", недостатак "адекватних вештина на тржишту рада", у којој привреда фактички не функционише, образовање је у расулу, а стопа незапослености је преко 60%.
Одакле су дошли сви ти људи?
Овде се отвара проблем тзв. илегалних миграција и не-држављанства. Питање илегалних миграција до данас је остало без било каквог одговора. Данас, наиме, нико не зна колико људи заиста живи на КиМ. Нити одакле су сви они дошли. Слободне процене различитих установа привремених институција и УМНИК-а, крећу се од око 2,5 милиона до 1,700.000. Разлика у овим проценама је читавих 800.000!
13. Заокружену слику стварног стања чињеница на КиМ, употпуњују бројни веродостојни извештаји различитих међународних установа, организација и појединаца. Да овде поменем извештаје о стању људских права на КиМ Марека Новицког, поверљиве извештаје НАТО о структури и размерама криминалне индустрије и корпупције на КиМ, извештај који је берлински Институт за европску политику урадио за потребе немачког Министарства одбране у јануару 2007, где се о КиМ говори као о "црној рупуи" Европе, "криминалној држави" или "заробљеној држави", затим скорашњи извештај ММФ-а у коме се изричито каже да се Косово не може сматрати одрживом економијом, нити ће то постати за много година у будућности, најновији извештај ЕУПТ-а где се говори о ширењу исламског ектремизма и непостојању капацитета који би се на КиМ супротставио тој појави.
На овом месту треба поменути и сведочење генерала Фабиа Минија, затим чланке Мајкла Мечера, једног од министара британске лабуристичке владе са најдужим стажом (1997 - 2003), као и Грегори Кларка, аустралијског дипломате, политичара и универзитетског професора који је у угледном The Japan Times 2. јула 2007, објавио веома запажен чланак Serbia owed justice in Kosovo, у коме критикује политика ОУН, САД и међународних институција на КиМ... итд.
14. Сви доступни извештаји о стању прилика на КиМ, нарочито о стању прилика унутар албанске етничке заједнице, сагласни су да је дубока структурална криза основно својство тог друштва: урушена економија која животно зависи од међународих донација и породичних дознака из иностранства, стопа незапослености од преко 60%, ендемско непоштовање закона и правног поретка, индустрија криминала и корупција, репресивни и милитаризовани социјални простор, култура страха, нетолеранције, агресије и међуетничке мржње, гетоизација дискриминација мањинских етничких група, нарочито Срба и насиље које се над њима систематски врши, апсолутна безперспективност, посебно младих генерација.
15. Другим речима, чињенице недвосмислено потврђују да је у овом "постмодерном" социјалном експерименту гигантских размера током протеклих осам година простор КиМ заиста транасформисан у "црну рупу", "криминалну државу" или "заробљену државу" на територији Републике Србије и у самом срцу Европе. План да се прогласи "независно Косово" има за циљ да обезбеди међународно-правни легалитет таквој творевини и њеним главним архитектама и протагонистима са обе стране Атлантика. Са свим безбедносним, политичким, моралним и другим тешким последицама за регион, читав континент, друге крајеве света, међународни поредак и међународне односе уопште.
16. Овакво стање захтева комплексно решење. Само социјално инвентиван и одговоран приступ косметској кризи може довести до делотворног и дугорочно одрживог решења. Такво решење понудила је и за њега се свим својим капацитетима бори Република Србија. То је концепт суштинске аутономије, најбоља понуда коју је албанска етничка заједница на КиМ икада добила и најбоља понуда коју ће икада добити.
На жалост, и упркос ноторним чињеницама, заглушујућа је пропаганда прогама "независног Косова" који се програм темељи на "једноставном" фундаменталистичком програму "независност или рат". Као што је већ речено, овај социјално неинвентивни и неодговорни, а морално неодрживи програм уцене и насиља, заступају сви протагонисти "независног Косова".
Европа и свет већ су доживели структурално идентичну ситуацију, тзв. Минхенски споразум из септембра 1938. Зато су за будући статус КиМ, али и међународни поредак уопште, од виталног значаја одлуке које ће донети ЕУ, САД, Русија и сви други актери на сцени светских послова, укључујући овде и НАТО, разуме се. Србија је свој став у овој ствари изложила јавно, отворено, принципијелно и без икаквих скривених намера. Уколико тај став буде игнорисан у прилог "независног Косова", дубока криза постаће трајно својство међународног поретка, читав свет биће захваћен њеним хаотичним током, акцелерација неповољних тенденција наставиће се и продубити, ЕУ ће се суочити са дубоком кризом властиог идентитета и властитих институција, односи између САД и Русије погоршаће се, институти међународног поретка биће озбиљно, можда и неповратно нарушени, Србија ће, разуме се, бити принуђена да предузме све оне мере који за такве ситуације стоје на располагању свакој сувереној и демократској држави у савременом свету, а "независно Косово" постаће још једно кризно жариште за чије ће санирање бити потребне деценије, ако не и читавих 100 година.
17. Иако је, видели смо, овакав расплет вероватан, он разуме се није и нужан. Хоће ли се вектори који утичу на догађаје променити и хоће ли читав ритам збивања бити преусмерен у правцу за који се залаже Србија, али не само Србија, остаје да се види. Та могућност је, уосталом, исто тако вероватна не, међутим, и нужна. У сваком случају, од одлука које су већ донете, које се управо доносе или ће се донети колико сутра, зависи наша заједничка, краткорочна и дугорочна перспектива и наши људски изгледи уопште.
Напомена: Излагање на 67. Роуз-Рот семинару парламентарне скупштине НАТО, Србија и Европа: изазови интграције, у организацији Парламентарне скупштине НАТО и Народне скупштине Републике Србије, Београд, Дом Народне скупштине РС, од 25. до 27. октобра 2007; Сесија II, Косово и Метохија: Ка коначном статусу, петак 26. октобар 2007; у оквиру ове сесије, по редоследу наступа, говорници су били: Стивен П. Шук (Stephen P. Schook, пензионисани генерал армије САД, Главни заменик специјалног представника ГС УН на КиМ, UNMIK-Kosovo, PDSRSG - Principal Deputy Special Representative of the UN General Secretary-General in Kosovo), Јонас Јонсон (Jonas Jonsson, шеф Међународне цивилне канцеларије, Специјални представник припремног тима ЕУ, UNMIK-Kosovo, ICO, EUSRPT - EU Special representative preparation Team in Kosovo) и Љубомир Кљакић, помоћник министра за КиМ у Влади Републике Србије; председавала је Џејн Корди (Jane Cordy, Канада, члан Либералне партије, члан Парламентарне скупштине НАТО). У дискусији поводом саопштења Љубомира Кљакића учествовали су: Николај Кондратенко и Виктор Алснис (Руска Федерација), Јонас Јонсон, Брус Џонс (Bruce George, Уједињено Краљевство, потпредседник Парламентарне скупштине НАТО), Андреа Челино (Andrea Cellino, заменик генералног секретара НАТО за партнерство и спољне односе), Стефен Елгерса (Steffen Elgersma, НАТО), Стивен П. Шук, као и Ђанкарло Ђорђети (Giancarlo Giorgetti, Италија, Лига за север, члан Парламентарне скупштине НАТО).
Ljubomir Kljakić
THE STATE OF FACTS AND THE FUTURE STATUS OF KOSOVO AND METOHIJA*
Dear Ms. Chairperson Jane Cordy,
Ladies and gentlemen,
1. It is my pleasure to share some ideas, in the form of basic points, about the state of facts and future status of Kosovo and Metohija, within the set agenda of this seminar and of this session.
2. Clearly, this is no easy task, particularly given the context in which I am to to fulfill it. As you know, the central issue of talks that have been going on lately in international political, diplomatic, military, and intelligence circles, but also in the general public, related to ongoing negotiations over the future status of Kosovo and Metohija, is what the Republic of Serbia will do in the case scenario that has been signalled virtually every day for the last few months.
As you can guess, I am referring to the threatening and blackmailing predictions of a unilateral, illegitimate and secessionist proclamation of "independent Kosovo" as a second mono-ethnic Albanian state in Europe. Specifically, such an "independent state" is what Kosovo's ethnic Albanian leaders have vowed to declare following December 10, as a state of their own, on some 15 % of the state territory of the sovereign and democratic Republic of Serbia.
3. It goes without saying that such an outcome is not certain, but is highly probable. Not because of earlier declarations of "independent Kosovo" by ethnic Albanian leaders, as was the case in 1992 in Kačanik, and certainly not on the grounds of legitimate historical and current reasons, but simply because the probability of such an outcome is endorsed, energized and definitely enabled by the policy pursued since mid-1998 by the U.S. over the Kosovo tangle – concretely by one of the leading factions inside the U.S. administration.
In his recent statement to Radio-Television Serbia, which I believe has not escaped your attention, the former U.S. Ambassador in Belgrade, William Montgomery, said that the decision that Kosovo and Metohija will become independent was definitely taken in 1999, if not before, that is at the time of the 78-day low intensity nuclear war by U.S. and NATO against then Federal Republic of Yugoslavia, or namely against Serbia.
4. True as it is that definite conclusions cannot be drawn from one statement alone, be it a statement by Ambassador Montgomery, the fact remains that its credibility is confirmed by the present U.S. President, George Bush Jr., who, during his spectacular and brief visit to Tirana, euphorically and cheerfully declared that the U.S. will do its utmost to ensure Kosovo's "independence".
Adding further to the credibility of Ambassador Montgomery's statement, and in particular to promises made by President Bush himself, are some recent statements made by high-ranking U.S. administration officials and by members of one of the most influential factions in the country's political life.
As has been widely known, Ms. Albright and Messrs. Fried, Burns, Lantos, Holbrooke, Abramowitz, Bugaisky, gentlemen of the International Crisis Group and others, do not only enthusiastically advocate for an "independent Kosovo" as the second Albanian state in Europe, but they also promise that this illegal creation will be recognized, immediately or at least very shortly, by the U.S. and by such a "coalition of willing" that the U.S. could pool world wide.
5. And finally, perhaps the major argument granting credibility to Ambassador Montgomery's statement, as well as President Bush's promise, was provided by Martti Ahtisaari himself. As you recall, Ahtisaari is the man who wrote an illuminating book entitled: Mission in Belgrade about his role in the low intensity nuclear war lead by the US and NATO against FR Yugoslavia, or Serbia, in 1999. Likewise, he is the man who, in 2006, basked in a stellar moment of global glory as the creator and chief author of the Kosovo Project envisaging, ideally, "supervised independence" under NATO's supreme and absolute power.
Although the project was not taken into consideration and, consequently, could not be adopted thus losing its operability and becoming irrelevant, it is this very concept, dubbed "the Ahtisaari Plan", that is synonimous with the proclaimed "independent Kosovo". In fact, all key actors in favour of "independent Kosovo" on both sides of the Atlantic reiterate that it will be an ideal state built upon each respective provision and annex of the Ahtisaari plan. Most recently, even the laws which the Ahtisaari Plan lists and outlines are being passed in Priština.
The Ahtisaari Plan is a political manifesto of an international alliance professing the declaration of "independent Kosovo" and claiming that, as such, it will be recognized by the U.S. and the "coalition of willing". In other words, the project of "independent Kosovo" envisages, ideally, "supervised independence" in which supreme and absolute power rests with the single military-political alliance in today's world. Military dictatorship, or, put in milder terms, military state, is just another name for such a system.
6. The project on declaring such an "independent Kosovo" thus represents crucial evidence which goes to prove the failure of the so-called "new liberal imperialism", or "new liberal colonialism", with its scholastic witticisms about the "breaking" and "making" of nations, with its doctrine of the so-called "humanitarian interventions" and "preventive wars" and, especially, with its basic principle – principle of double standards.
It is to Robert Cooper, Director-General for External and Politico-Military Affairs of the EU, directly responsible to Javier Solana, that we have to thank for an open description and coherent interpretation of the "new liberal imperialism", or the "new liberal colonialism".
According to Cooper, the current moment in world history is distinctly marked by turbulence, conflict and chaos. World chaos stems from the alledged division into "postmodern states" (U.S.A., Great Britain, European Union, Japan), "modern" and "premodern" or "failed states". An orderly system, the "new world order", according to Cooper, should and must be introduced by "postmodern states" – by consent or by force. To reach this high ideal of bringing order into chaos, "postmodern states" have to apply "the idea of double standards", Cooper says. For him, the aim fully justifying such principal lack of principles is self-evident.
"Among themselves, the postmodern states operate on the basis of laws and open co-operative security. But when dealing with more old-fashioned kinds of state outside the postmodern limits, Europeans need to revert to the rougher methods of an earlier era – force, pre-emptive atack, deception, whatever is necessary for those who still live in the nineteenth-century world of every state for itself./ In the jungle, one must use the laws of the jungle." This quotation from Cooper's book: The Breaking of Nations (2003), illustrates the core of the ideology of "new liberal imperialism".
As most explicit evidence justifying his thesis that "in the jungle, one must use the laws of jungle", Cooper specifically mentions the main "episodes" from the decade-long war for Yugoslav succession, war in Croatia, war in Bosnia-Herzegovina, the case of Serbia and, especially, the war for Kosovo in 1999.
7. However, nothing is further from the truth than the propaganda statement that "new liberal imperialism" represents not only an ideological novelty, but also an innovative theoretical concept of international affairs. The very opposite is the case. Thus it is a doctrine of subjucation, which is as old as recorded history.
For example, Cooper's "premodern" or "failed states", as a "jungle" which, allegedly, compels "postmodern states" to use "laws of the jungle" to arrange planetary chaos on the principles of the "postmodern" world order, is just a modern variation of the 18th century doctrine of "disorganized territories" or "barbarian" countries which are res nullis, or nobody's. For this reason, they are highly suitable for a "just" division and colonization by two or more organized Christian states, according to applicable international law and the high ideals of "Christianity" and "civilization".
Today, this res nullis, or nobody's is the Republic of Serbia, a sovereign and democratic state which, in the name of the present-day ideals of "Christianity" and "civilization" should be "justly" divided and colonized by two or more orderly "postmodern" states.
8. Yet, if we follow the logic of events which, thanks to Cooper's frank and acribic writing we can see and understand clearly, it will not be difficult for us to place the case of Kosovo and Metohija, in its post-1998 or even earlier phase, where it belongs. This is, in fact, a gigantic "postmodern" political, military, economic and every other experiment of deconstruction and reconstruction in vivo, the experiment of "creative destrution" as Schumpeter would say. This experiment of "creative destrution", i.e. "flexible recycling" has nearly got out of control. Its only real, tangible and measurable result is that it has multiplied human suffering and pain to inconceivable proportions.
9. This is substantiated by all available data covering the period of the last eight years, in which Kosovo and Metohija has been governed under the framework, often interpreted in a so-called "creative and flexible" manner, of the UNSC Resolution 1244, namely since June 10, 1999 and up to this day, October 26, 2007. And these facts are implacable. Here are some examples.
Until June 1999, there were 372,444 Serbs and members of other discriminated ethnic communities in Kosovo and Metohija. Since June 1999, as a result of the Albanian campaign of systematic ethnic violence and ethnic cleansing, more than 250,000 Serbs and members of other discriminated ethnic communities have been expelled from Kosovo and Metohija. More than 50,000 Serb employees lost their jobs, with some 8,000 engineers, technicians, managers and other Serb workers dismissed from the energy sector alone. In the campaign of ethnic cleansing, Serbs were driven out of no fewer than 312 settlements. In the period from June 10, 1999 to December 31, 2006, 7,108 ethnically motivated attacks against Serbs and other ethnically discriminated groups were committed. Of these, 4,769 attacks were categorized as terrorist acts; 662 people were killed (558 Serbs, 104 members of other discriminated ethnic groups); 1,091 people were abducted (861 Serbs, 230 members of other discriminated groups), 960 were seriously injured; 17,736 housing and other facilities were destroyed or otherwise damaged; 18,557 houses were looted; 119 churches and monasteries of the Serbian Orthodox Church were destroyed, desecrated and plundered; 122 Orthodox cemeteries were destroyed or ravaged; 24 cultural heritage sites were ruined or wrecked and 30,000 houses and flats owned by Serbs and other discriminated communities were illegally seized and occupied. Acording to information available, only 18 perpetrators were tried and convicted for these crimes. In a fresh wave of Albanian anti-Serb violence, during the purge of 17 March 2007, 3,870 people were driven out of their homes, 18 Serbs were killed, 143 were wounded, 6 towns and 9 vilages were completely ethnically cleansed, 935 houses and 10 public facilities were destroyed, 35 Serbian Orthodox churches and monasteries were torched and 3 Serbian Orthodox cemeteries were desecrated. In 2004, expelled Serbs and other discriminated community members filed 17,000 legal claims for property damages with the courts in Kosovo-Metohija (provisional judicial institutions), but not a single case against offenders has been launched to date.
From the beginning of the current cycle of the crisis and from June 1999, up to June 2004, 226,147 internally displaced persons (IDPs) from Kosovo-Metohija residing in the Republic of Serbia and in Montenegro for over 6 years were registered. Out of this number, 68% are Serbs, 12% Romas and 8 % Montenegrins. According to UNHCR data, of more than 250,000 IDPs, only 16,452 persons, or hardly 7%, have returned. At the moment, there are 146,297 Serbs and members of other discriminated ethnic groups living in Kosovo and Metohija. These people are living in apartheid-like conditions. This is one aspect of the dramatically bleak Kosmet reality.
10. By the same token, eight years after the implementation of the "postmodern" "breaking of nation - making of nation" concept under international administration in Kosovo and Metohija, other aspects of the bleak Kosmet reality have not moved forward, either. On the contrary, they have gotten worse. This notorious fact could not be ignored even in the latest, October 2007 version, of the otherwise highly optimistic and enthusiastic report of Mr. Joachim Rücker, current High Representatative of the UN Secretary-General in Kosovo and Metohija.
For example, under the heading: Economy, # 15, on page 5, the report mentions "interruptions of electricity supply", "lack of capacity of public institutions" and the lack of "adequate skills in the labour market". These statements, or if I may add, understatements, acknowledge, if reluctantly, the fact that UNMIK administration and its provisional institutions of local self-governance have not only failed to move things forward, but helped to make them dramatically worse since 1999, including in the three-month period covered by the report to the UNSC.
Despite this, under the title: Governance, the same report states, with much unfounded optimism and doctrinary complacency, that "progress continues in the area of governance at the central level". This assertion is altogether unfounded. Namely, any progress is impossible if the so-called "central level" of governance, meaning: highest authority, is unable to stabilize the electricity production and supply in eight years, if it is acknowledged that after eight years in power, the same authority is faced with a "lack of capacity of public institutions" and a lack of "adequate skills on the labour market".
The fact that, some 50,000 educated and experienced professionals in various fields, mostly Serbs but also members of other discriminated ethnic communities, have been expelled from Kosovo and Metohija since 1999, is completely overlooked and omitted from this report. In view of this huge loss in human resource due to radical ethnic violence, any prospect for the economic recovery of Kosovo and Metohija is dubious, to say the least.
11. The overall result of violence is the forced change of the ethnic structure in Kosovo and Metohija. Neither this nor any earlier UNMIK report makes any mention whatsoever of this phenomenon. However, this is a demographic offensive or demographic aggression which boomed after June 10, 1999. The present impact of this demographic aggression is such that, for example, in Priština there were an estimated 225,000 residents in 1989 (last census of entire Kosovo and Metohija population was carried out in 1981; Albanian ethnic community boycotted the census conducted in 1991), of whom some 45,000 Serbs and members of other ethnic communities that have been discriminated in the last few years. Today, Priština has some 550,000 residents, nearly all Albanian. It is estimated (according to UNMIK and provisional local institutions) that, out of the 550,000 Priština residents, Albanians form an apsolute majority of over 98%. Serb, Roma, Jewish and other discriminated ethnic communities have been completely uprooted from the Kosovo and Metohija capital.
12. This artificial population boom (in eight years, the number of residents in Priština has grown by 325,000, i.e. from 225,000 to approximately 550,000) represents an eccentric phenomenon in the modern world. It occured in Priština, the capital of the Province with chronic problems in the production and supply of potable water and food, with a "low level of capacity of public institutions", a lack of "adequate skills in the labour market", with a virtually non-existent economy, an educational system in chaos, and with an unemployment rate above 60%.
Where have all these people come from?
This leads to the issue of the so-called "illegal migration" and non-citizenship. The question of illegal migration remains unanswered to this day. Today, nobody knows how many people actually live in Kosovo and Metohija. Nor where they all came from. Liberal estimations by UNMIK and by different provisional authorities range between 2,5 million to 1,7, showing a discrepancy of 800,000!
13. The full picture of the de facto state in Kosovo and Metohija is complemented by numerous credible reports from different international institutions, organizations and individuals. Let me mention the report on the state of human rights in Kosovo and Metohija by Marek Nowicki, confidential NATO reports about the structure and proportions of the crime industry and corruption in Kosovo, the report prepared by the Berlin Institute for European Policy and commissioned by the German Ministry of Defence in January 2007, which describes Kosovo and Metohija as Europe's "black hole", "crime state" and "captive state". In addition, a recent report by IMF explicitly states that Kosovo cannot be regarded as sustainable economy, nor will it become one for many years to come. The latest EUPT report talks about the spreading of islamic extremism and the lack of capacity in Kosovo and Metohija to counteract this phenomenon.
Noteworthy are also memoires of General Fabio Minni, articles by Michael Mecher, a UK Labour Cabinet Minister with the longest term in office (1997 - 2003) and by Gregory Clark, Australian diplomat, politician and university professor who published a highly rated article entitled Serbia Owed Justice in Kosovo in the distinguished Japan Times, criticizing the policy of the UN, U.S. and international actors in Kosovo and Metohija... etc.
14. All of the available reports on the state of affairs in Kosovo and Metohija, particularly on the situation within the Albanian ethnic community, unanimously agree that the society's key feature is a deep structural crisis: collapsed economy that is vitally dependent on international donations and family remittances, unemployment rate in excess of 60%, endemic non-observance of the law and the legal system, crime industry and corruption, repressive and militarized social space, the culture of fear, intolerance, agression and ethnic hatred, ghetoization of discriminated minority groups, primarily Serbs and systematic violence against them, absolute lack of perspective especially for the younger generations.
15. In other words, the facts clearly confirm that this giant "postmodern" social experiment has, over the last eight years, transformed the space of Kosovo and Metohija into a "black hole", "crime state" and "captive state" within the territory of the Republic of Serbia and in the very heart of Europe. The plan to declare "independent Kosovo" aims to gain international and legal legitimacy for such a creation and for its architects and advocates on both sides of the Atlantic. With all its security, political, moral and other grave implications for the region, the whole continent, other parts of the world, international order and international relations in general.
16. This situation requires a complex solution. Only socially inventive and responible approach can lead to an effective and long-term, sustainable solution. Such a solution has been put forward and supported by the Republic of Serbia to the maximum of its capacity. The concept is that of substantial autonomy, the best offer that the Albanian ethnic community in Kosovo and Metohija has and will ever receive.
Unfortunately, despite notorious facts, the "independent Kosovo" programme propaganda is deafening. And this programme is based on a "simple" fundamentalist principle – "independence or war". As already mentioned, this socially uninventive, irresponsible, and morally untenable programme of blackmail and volence, is supported by all advocates of "independent Kosovo".
Europe and the world have already experienced a structually identical situation – the so-called Munich Agreement of September 1938. Therefore, of vital importance for the future status of Kosovo and Metohija are decisions which will be taken by the EU, U.S., Russia and all other actors on the international stage, including NATO, of course. Serbia has stated its position publicly, openly, in a principled manner and with no hidden agenda. If this position is ignored in favour of "independent Kosovo", deep crisis will become a permanent feature of the international system, the whole world will be affected by its chaotic force, the acceleration of adverse trends will continue and gain momentum, the EU will face a profound crisis of its own identity and institutions, relations between the U.S. and Russia will deteriorate, the institutes of the international system will be seriously, even irreversibly jeopardized, Serbia will, indeed, be forced to undertake all those measures which lie at the disposal of any sovereign and democratic state in the modern world and the "independent Kosovo" will become another crisis spot which will take decades, if not an entire century, to recover.
17. Although this outcome, as we saw, is probable it definitely is not certain. Whether the vectors behind events will change their course and whether the whole dynamic of the process will swerve in the direction which Serbia, but not only Serbia, supports, remains to be seen. That possibility is after all, just as probable but not certain. In any case, it is on decisions already taken, or being taken or about to be taken that our common, short and long term perspective and our broader human prospects depend.
.........
* Ljubomir Kljakić's address delivered at the NATO Parliamentary Assembly 67th Rose-Roth Seminar, Serbia and Europe: Challenges of Integration, organized by NATO Parliamentary Assembly and the National Assembly of the Republic of Serbia, Belgrade, National Assembly House, 25 - 27 October 2007; Session II, Kosovo and Metohia: Towards the Final Status, Friday, 26 October 2007. Speakers in this session (by order of address) were: Stephen P. Schook, U.S. Army general (retired) and Chief Deputy SRSG in Kosovo, Jonas Jonsson, Head of the ICR/EUSR Planning Team and Ljubomir Kljakić, Аssistant Minister for Kоsovo and Metohija of the Republic of Serbia; the session was chaired by Ms. Jane Cordy, Canada, the Liberal Party, member of NATO PA. Participating in the debate following the address by Ljubomir Kljakić were: Nicolay Kondratenko and Victor Alksnis (Russian Federation), Jonas Jonsson, Bruce George (UK, Vice President of NATO PA), Andrea Cellino (Deputy NATO SG for Partnership and External Affairs), Steffen Elgersma (NATO), Stephen P. Schook and Giancarlo Giorgetti (Italy, League for the North, NATO PA member).
THE STATE OF FACTS AND THE FUTURE STATUS OF KOSOVO AND METOHIJA*
Dear Ms. Chairperson Jane Cordy,
Ladies and gentlemen,
1. It is my pleasure to share some ideas, in the form of basic points, about the state of facts and future status of Kosovo and Metohija, within the set agenda of this seminar and of this session.
2. Clearly, this is no easy task, particularly given the context in which I am to to fulfill it. As you know, the central issue of talks that have been going on lately in international political, diplomatic, military, and intelligence circles, but also in the general public, related to ongoing negotiations over the future status of Kosovo and Metohija, is what the Republic of Serbia will do in the case scenario that has been signalled virtually every day for the last few months.
As you can guess, I am referring to the threatening and blackmailing predictions of a unilateral, illegitimate and secessionist proclamation of "independent Kosovo" as a second mono-ethnic Albanian state in Europe. Specifically, such an "independent state" is what Kosovo's ethnic Albanian leaders have vowed to declare following December 10, as a state of their own, on some 15 % of the state territory of the sovereign and democratic Republic of Serbia.
3. It goes without saying that such an outcome is not certain, but is highly probable. Not because of earlier declarations of "independent Kosovo" by ethnic Albanian leaders, as was the case in 1992 in Kačanik, and certainly not on the grounds of legitimate historical and current reasons, but simply because the probability of such an outcome is endorsed, energized and definitely enabled by the policy pursued since mid-1998 by the U.S. over the Kosovo tangle – concretely by one of the leading factions inside the U.S. administration.
In his recent statement to Radio-Television Serbia, which I believe has not escaped your attention, the former U.S. Ambassador in Belgrade, William Montgomery, said that the decision that Kosovo and Metohija will become independent was definitely taken in 1999, if not before, that is at the time of the 78-day low intensity nuclear war by U.S. and NATO against then Federal Republic of Yugoslavia, or namely against Serbia.
4. True as it is that definite conclusions cannot be drawn from one statement alone, be it a statement by Ambassador Montgomery, the fact remains that its credibility is confirmed by the present U.S. President, George Bush Jr., who, during his spectacular and brief visit to Tirana, euphorically and cheerfully declared that the U.S. will do its utmost to ensure Kosovo's "independence".
Adding further to the credibility of Ambassador Montgomery's statement, and in particular to promises made by President Bush himself, are some recent statements made by high-ranking U.S. administration officials and by members of one of the most influential factions in the country's political life.
As has been widely known, Ms. Albright and Messrs. Fried, Burns, Lantos, Holbrooke, Abramowitz, Bugaisky, gentlemen of the International Crisis Group and others, do not only enthusiastically advocate for an "independent Kosovo" as the second Albanian state in Europe, but they also promise that this illegal creation will be recognized, immediately or at least very shortly, by the U.S. and by such a "coalition of willing" that the U.S. could pool world wide.
5. And finally, perhaps the major argument granting credibility to Ambassador Montgomery's statement, as well as President Bush's promise, was provided by Martti Ahtisaari himself. As you recall, Ahtisaari is the man who wrote an illuminating book entitled: Mission in Belgrade about his role in the low intensity nuclear war lead by the US and NATO against FR Yugoslavia, or Serbia, in 1999. Likewise, he is the man who, in 2006, basked in a stellar moment of global glory as the creator and chief author of the Kosovo Project envisaging, ideally, "supervised independence" under NATO's supreme and absolute power.
Although the project was not taken into consideration and, consequently, could not be adopted thus losing its operability and becoming irrelevant, it is this very concept, dubbed "the Ahtisaari Plan", that is synonimous with the proclaimed "independent Kosovo". In fact, all key actors in favour of "independent Kosovo" on both sides of the Atlantic reiterate that it will be an ideal state built upon each respective provision and annex of the Ahtisaari plan. Most recently, even the laws which the Ahtisaari Plan lists and outlines are being passed in Priština.
The Ahtisaari Plan is a political manifesto of an international alliance professing the declaration of "independent Kosovo" and claiming that, as such, it will be recognized by the U.S. and the "coalition of willing". In other words, the project of "independent Kosovo" envisages, ideally, "supervised independence" in which supreme and absolute power rests with the single military-political alliance in today's world. Military dictatorship, or, put in milder terms, military state, is just another name for such a system.
6. The project on declaring such an "independent Kosovo" thus represents crucial evidence which goes to prove the failure of the so-called "new liberal imperialism", or "new liberal colonialism", with its scholastic witticisms about the "breaking" and "making" of nations, with its doctrine of the so-called "humanitarian interventions" and "preventive wars" and, especially, with its basic principle – principle of double standards.
It is to Robert Cooper, Director-General for External and Politico-Military Affairs of the EU, directly responsible to Javier Solana, that we have to thank for an open description and coherent interpretation of the "new liberal imperialism", or the "new liberal colonialism".
According to Cooper, the current moment in world history is distinctly marked by turbulence, conflict and chaos. World chaos stems from the alledged division into "postmodern states" (U.S.A., Great Britain, European Union, Japan), "modern" and "premodern" or "failed states". An orderly system, the "new world order", according to Cooper, should and must be introduced by "postmodern states" – by consent or by force. To reach this high ideal of bringing order into chaos, "postmodern states" have to apply "the idea of double standards", Cooper says. For him, the aim fully justifying such principal lack of principles is self-evident.
"Among themselves, the postmodern states operate on the basis of laws and open co-operative security. But when dealing with more old-fashioned kinds of state outside the postmodern limits, Europeans need to revert to the rougher methods of an earlier era – force, pre-emptive atack, deception, whatever is necessary for those who still live in the nineteenth-century world of every state for itself./ In the jungle, one must use the laws of the jungle." This quotation from Cooper's book: The Breaking of Nations (2003), illustrates the core of the ideology of "new liberal imperialism".
As most explicit evidence justifying his thesis that "in the jungle, one must use the laws of jungle", Cooper specifically mentions the main "episodes" from the decade-long war for Yugoslav succession, war in Croatia, war in Bosnia-Herzegovina, the case of Serbia and, especially, the war for Kosovo in 1999.
7. However, nothing is further from the truth than the propaganda statement that "new liberal imperialism" represents not only an ideological novelty, but also an innovative theoretical concept of international affairs. The very opposite is the case. Thus it is a doctrine of subjucation, which is as old as recorded history.
For example, Cooper's "premodern" or "failed states", as a "jungle" which, allegedly, compels "postmodern states" to use "laws of the jungle" to arrange planetary chaos on the principles of the "postmodern" world order, is just a modern variation of the 18th century doctrine of "disorganized territories" or "barbarian" countries which are res nullis, or nobody's. For this reason, they are highly suitable for a "just" division and colonization by two or more organized Christian states, according to applicable international law and the high ideals of "Christianity" and "civilization".
Today, this res nullis, or nobody's is the Republic of Serbia, a sovereign and democratic state which, in the name of the present-day ideals of "Christianity" and "civilization" should be "justly" divided and colonized by two or more orderly "postmodern" states.
8. Yet, if we follow the logic of events which, thanks to Cooper's frank and acribic writing we can see and understand clearly, it will not be difficult for us to place the case of Kosovo and Metohija, in its post-1998 or even earlier phase, where it belongs. This is, in fact, a gigantic "postmodern" political, military, economic and every other experiment of deconstruction and reconstruction in vivo, the experiment of "creative destrution" as Schumpeter would say. This experiment of "creative destrution", i.e. "flexible recycling" has nearly got out of control. Its only real, tangible and measurable result is that it has multiplied human suffering and pain to inconceivable proportions.
9. This is substantiated by all available data covering the period of the last eight years, in which Kosovo and Metohija has been governed under the framework, often interpreted in a so-called "creative and flexible" manner, of the UNSC Resolution 1244, namely since June 10, 1999 and up to this day, October 26, 2007. And these facts are implacable. Here are some examples.
Until June 1999, there were 372,444 Serbs and members of other discriminated ethnic communities in Kosovo and Metohija. Since June 1999, as a result of the Albanian campaign of systematic ethnic violence and ethnic cleansing, more than 250,000 Serbs and members of other discriminated ethnic communities have been expelled from Kosovo and Metohija. More than 50,000 Serb employees lost their jobs, with some 8,000 engineers, technicians, managers and other Serb workers dismissed from the energy sector alone. In the campaign of ethnic cleansing, Serbs were driven out of no fewer than 312 settlements. In the period from June 10, 1999 to December 31, 2006, 7,108 ethnically motivated attacks against Serbs and other ethnically discriminated groups were committed. Of these, 4,769 attacks were categorized as terrorist acts; 662 people were killed (558 Serbs, 104 members of other discriminated ethnic groups); 1,091 people were abducted (861 Serbs, 230 members of other discriminated groups), 960 were seriously injured; 17,736 housing and other facilities were destroyed or otherwise damaged; 18,557 houses were looted; 119 churches and monasteries of the Serbian Orthodox Church were destroyed, desecrated and plundered; 122 Orthodox cemeteries were destroyed or ravaged; 24 cultural heritage sites were ruined or wrecked and 30,000 houses and flats owned by Serbs and other discriminated communities were illegally seized and occupied. Acording to information available, only 18 perpetrators were tried and convicted for these crimes. In a fresh wave of Albanian anti-Serb violence, during the purge of 17 March 2007, 3,870 people were driven out of their homes, 18 Serbs were killed, 143 were wounded, 6 towns and 9 vilages were completely ethnically cleansed, 935 houses and 10 public facilities were destroyed, 35 Serbian Orthodox churches and monasteries were torched and 3 Serbian Orthodox cemeteries were desecrated. In 2004, expelled Serbs and other discriminated community members filed 17,000 legal claims for property damages with the courts in Kosovo-Metohija (provisional judicial institutions), but not a single case against offenders has been launched to date.
From the beginning of the current cycle of the crisis and from June 1999, up to June 2004, 226,147 internally displaced persons (IDPs) from Kosovo-Metohija residing in the Republic of Serbia and in Montenegro for over 6 years were registered. Out of this number, 68% are Serbs, 12% Romas and 8 % Montenegrins. According to UNHCR data, of more than 250,000 IDPs, only 16,452 persons, or hardly 7%, have returned. At the moment, there are 146,297 Serbs and members of other discriminated ethnic groups living in Kosovo and Metohija. These people are living in apartheid-like conditions. This is one aspect of the dramatically bleak Kosmet reality.
10. By the same token, eight years after the implementation of the "postmodern" "breaking of nation - making of nation" concept under international administration in Kosovo and Metohija, other aspects of the bleak Kosmet reality have not moved forward, either. On the contrary, they have gotten worse. This notorious fact could not be ignored even in the latest, October 2007 version, of the otherwise highly optimistic and enthusiastic report of Mr. Joachim Rücker, current High Representatative of the UN Secretary-General in Kosovo and Metohija.
For example, under the heading: Economy, # 15, on page 5, the report mentions "interruptions of electricity supply", "lack of capacity of public institutions" and the lack of "adequate skills in the labour market". These statements, or if I may add, understatements, acknowledge, if reluctantly, the fact that UNMIK administration and its provisional institutions of local self-governance have not only failed to move things forward, but helped to make them dramatically worse since 1999, including in the three-month period covered by the report to the UNSC.
Despite this, under the title: Governance, the same report states, with much unfounded optimism and doctrinary complacency, that "progress continues in the area of governance at the central level". This assertion is altogether unfounded. Namely, any progress is impossible if the so-called "central level" of governance, meaning: highest authority, is unable to stabilize the electricity production and supply in eight years, if it is acknowledged that after eight years in power, the same authority is faced with a "lack of capacity of public institutions" and a lack of "adequate skills on the labour market".
The fact that, some 50,000 educated and experienced professionals in various fields, mostly Serbs but also members of other discriminated ethnic communities, have been expelled from Kosovo and Metohija since 1999, is completely overlooked and omitted from this report. In view of this huge loss in human resource due to radical ethnic violence, any prospect for the economic recovery of Kosovo and Metohija is dubious, to say the least.
11. The overall result of violence is the forced change of the ethnic structure in Kosovo and Metohija. Neither this nor any earlier UNMIK report makes any mention whatsoever of this phenomenon. However, this is a demographic offensive or demographic aggression which boomed after June 10, 1999. The present impact of this demographic aggression is such that, for example, in Priština there were an estimated 225,000 residents in 1989 (last census of entire Kosovo and Metohija population was carried out in 1981; Albanian ethnic community boycotted the census conducted in 1991), of whom some 45,000 Serbs and members of other ethnic communities that have been discriminated in the last few years. Today, Priština has some 550,000 residents, nearly all Albanian. It is estimated (according to UNMIK and provisional local institutions) that, out of the 550,000 Priština residents, Albanians form an apsolute majority of over 98%. Serb, Roma, Jewish and other discriminated ethnic communities have been completely uprooted from the Kosovo and Metohija capital.
12. This artificial population boom (in eight years, the number of residents in Priština has grown by 325,000, i.e. from 225,000 to approximately 550,000) represents an eccentric phenomenon in the modern world. It occured in Priština, the capital of the Province with chronic problems in the production and supply of potable water and food, with a "low level of capacity of public institutions", a lack of "adequate skills in the labour market", with a virtually non-existent economy, an educational system in chaos, and with an unemployment rate above 60%.
Where have all these people come from?
This leads to the issue of the so-called "illegal migration" and non-citizenship. The question of illegal migration remains unanswered to this day. Today, nobody knows how many people actually live in Kosovo and Metohija. Nor where they all came from. Liberal estimations by UNMIK and by different provisional authorities range between 2,5 million to 1,7, showing a discrepancy of 800,000!
13. The full picture of the de facto state in Kosovo and Metohija is complemented by numerous credible reports from different international institutions, organizations and individuals. Let me mention the report on the state of human rights in Kosovo and Metohija by Marek Nowicki, confidential NATO reports about the structure and proportions of the crime industry and corruption in Kosovo, the report prepared by the Berlin Institute for European Policy and commissioned by the German Ministry of Defence in January 2007, which describes Kosovo and Metohija as Europe's "black hole", "crime state" and "captive state". In addition, a recent report by IMF explicitly states that Kosovo cannot be regarded as sustainable economy, nor will it become one for many years to come. The latest EUPT report talks about the spreading of islamic extremism and the lack of capacity in Kosovo and Metohija to counteract this phenomenon.
Noteworthy are also memoires of General Fabio Minni, articles by Michael Mecher, a UK Labour Cabinet Minister with the longest term in office (1997 - 2003) and by Gregory Clark, Australian diplomat, politician and university professor who published a highly rated article entitled Serbia Owed Justice in Kosovo in the distinguished Japan Times, criticizing the policy of the UN, U.S. and international actors in Kosovo and Metohija... etc.
14. All of the available reports on the state of affairs in Kosovo and Metohija, particularly on the situation within the Albanian ethnic community, unanimously agree that the society's key feature is a deep structural crisis: collapsed economy that is vitally dependent on international donations and family remittances, unemployment rate in excess of 60%, endemic non-observance of the law and the legal system, crime industry and corruption, repressive and militarized social space, the culture of fear, intolerance, agression and ethnic hatred, ghetoization of discriminated minority groups, primarily Serbs and systematic violence against them, absolute lack of perspective especially for the younger generations.
15. In other words, the facts clearly confirm that this giant "postmodern" social experiment has, over the last eight years, transformed the space of Kosovo and Metohija into a "black hole", "crime state" and "captive state" within the territory of the Republic of Serbia and in the very heart of Europe. The plan to declare "independent Kosovo" aims to gain international and legal legitimacy for such a creation and for its architects and advocates on both sides of the Atlantic. With all its security, political, moral and other grave implications for the region, the whole continent, other parts of the world, international order and international relations in general.
16. This situation requires a complex solution. Only socially inventive and responible approach can lead to an effective and long-term, sustainable solution. Such a solution has been put forward and supported by the Republic of Serbia to the maximum of its capacity. The concept is that of substantial autonomy, the best offer that the Albanian ethnic community in Kosovo and Metohija has and will ever receive.
Unfortunately, despite notorious facts, the "independent Kosovo" programme propaganda is deafening. And this programme is based on a "simple" fundamentalist principle – "independence or war". As already mentioned, this socially uninventive, irresponsible, and morally untenable programme of blackmail and volence, is supported by all advocates of "independent Kosovo".
Europe and the world have already experienced a structually identical situation – the so-called Munich Agreement of September 1938. Therefore, of vital importance for the future status of Kosovo and Metohija are decisions which will be taken by the EU, U.S., Russia and all other actors on the international stage, including NATO, of course. Serbia has stated its position publicly, openly, in a principled manner and with no hidden agenda. If this position is ignored in favour of "independent Kosovo", deep crisis will become a permanent feature of the international system, the whole world will be affected by its chaotic force, the acceleration of adverse trends will continue and gain momentum, the EU will face a profound crisis of its own identity and institutions, relations between the U.S. and Russia will deteriorate, the institutes of the international system will be seriously, even irreversibly jeopardized, Serbia will, indeed, be forced to undertake all those measures which lie at the disposal of any sovereign and democratic state in the modern world and the "independent Kosovo" will become another crisis spot which will take decades, if not an entire century, to recover.
17. Although this outcome, as we saw, is probable it definitely is not certain. Whether the vectors behind events will change their course and whether the whole dynamic of the process will swerve in the direction which Serbia, but not only Serbia, supports, remains to be seen. That possibility is after all, just as probable but not certain. In any case, it is on decisions already taken, or being taken or about to be taken that our common, short and long term perspective and our broader human prospects depend.
.........
* Ljubomir Kljakić's address delivered at the NATO Parliamentary Assembly 67th Rose-Roth Seminar, Serbia and Europe: Challenges of Integration, organized by NATO Parliamentary Assembly and the National Assembly of the Republic of Serbia, Belgrade, National Assembly House, 25 - 27 October 2007; Session II, Kosovo and Metohia: Towards the Final Status, Friday, 26 October 2007. Speakers in this session (by order of address) were: Stephen P. Schook, U.S. Army general (retired) and Chief Deputy SRSG in Kosovo, Jonas Jonsson, Head of the ICR/EUSR Planning Team and Ljubomir Kljakić, Аssistant Minister for Kоsovo and Metohija of the Republic of Serbia; the session was chaired by Ms. Jane Cordy, Canada, the Liberal Party, member of NATO PA. Participating in the debate following the address by Ljubomir Kljakić were: Nicolay Kondratenko and Victor Alksnis (Russian Federation), Jonas Jonsson, Bruce George (UK, Vice President of NATO PA), Andrea Cellino (Deputy NATO SG for Partnership and External Affairs), Steffen Elgersma (NATO), Stephen P. Schook and Giancarlo Giorgetti (Italy, League for the North, NATO PA member).
понедељак, 22. фебруар 2010.
Љубомир Кљакић
КОНФИГУРАЦИЈА СВЕТСКЕ МОЋИ
На почетку своје тематизације корпуса српско-албанских односа, Света Стојановић је у првом параграфу идентификовао најважнији, централни проблем или, ако хоћете, гравитациону константу тог проблемског склопа. То је конфигурација моћи у данашњем свету. Наиме, (и) актуелна својства конфигурације светске моћи суочавају нас са одлучујућим питањем, а то је шта релације моћи у данашњем свету о(не)могућавају Србима, шта о(не)могућавају Албанцима и како профилишу целину српско-албанских релација.
Сходно томе, ваљало би да што је могуће јасније представимо ову структуру планетарне моћи, њена свoјства и све њене релације. У конкретном случају косметске кризе и текућих преговора о статусу КиМ, конфигурација светске моћи манифестује се као динамична структура која током последњих 15 - 25 година претежно игнорише, острахизује, блокира и дефаворизује српски национални, државни и сваки други интерес. Истовремено, иста структура светске моћи фаворизовала је и свим расположивим средствима даље фаворизује сваког оног актера текућих догађаја који је за свог омиљеног противника, чак и непријатеља, изабрао Србе уопште и Србију посебно. Од друге половине 1998. до данас, изразити фаворит структуре светске моћи јесте политичко, војно и свако друго представништво етничке заједнице косметских Албанаца.
Тако је, на пример, ових дана у Вашингтону, Данијел Фрид, помоћник државног секретара Кондолизе Рајс, рекао да се, уколико Косово одмах не добије независност коју је предложио Ахтисари у свом папиру поднетом генералном секретару УН, на КиМ, али и у региону уопште, може очекивати избијање великих немира, укључујући и оружане сукобе. Исту претећу "прогнозу", у исто време, изнела су још двојица истакнутих протагониста такве политике. То су Ричард Холбурк који је, као што знамо, у пару са Медлин Олбрајт играо своју опасну улогу у региону крајем деведесетих и Мортон Абрамовиц, који већ дуги низ година утиче на формулисање стратешких праваца политике коју САД воде у светским пословима, па тако и на формулисање политике ове земље на Балкану. Практично у истом тренутку, ова тројица изрекла су идентичну претећу "прогнозу", наиме, да ће се, уколико Косово не добије независност, тамошњи Албанци дићи на оружје. И то упркос чињеници што на КиМ постоји и делује међународни контигент од око 17.000 војника. Додамо ли том броју и друге наоружане формације као што су то међународна полиција, косовска полиција и косовски заштитни корпус са својим резервним саставом, добијамо цифру од преко 30.000 наоружаних војника и полицајаца који су задужени да сачувају мир и спрече свако насиље на КиМ. Упркос томе, изречена је претећа "прогноза" о неминовности избијања насиља и потезања оружја уколико косметски Албанци не добију независну државу у складу са својим захтевима и препоруком коју је потписао Марти Ахтисари.
А тог оружја има више него довољно. Према проценама Уједињених нација, на Космету има око 500 хиљада илегалних дугих цеви у приватном власништву. Ово наоружање спремно је да буде употребљено. То заиста може изазвати један нови рат на Балкану за који ће, по претећој "прогнози" Фрида, Холбука и Абрамовица, бити одговорни не они који такав ток догађаја буду инспирисали и омогућили, него Русија која подржава Србију у настојању да расплет косметског чвора осигура унутар важећих принципа међународног права и међународног морала.
Овде, међутим, не желим да говорим ни о Американацима, ни о руској политици, већ о актуелној конфигурацији светске моћи која и данас пресудно утиче на српско-албанске односе и карактер тих односа. Наиме, светска моћ (и) данас је хијерархијска, пирамидална структура. Сасвим у складу са оним увидом Фернана Бродела који је 1977, у једном предавању на универзитету Џон Хопкинс приметио да се током познате историје "основно начело света готово... није изменило: он је и даље, по својој структури, подељен на повлашћене и оне који нису повлашћени". У наставку, Бродел је додао још и ово: "Постоји нека врста светског друштва, које је исто толико хијерархизовано колико и неко обично друштво, и које представља такорећи његову увеличану, али општепознатљиву слику. Ту су у питању микрокосмос и макрокосмос, а они, на крају, имају исту структуру." Од почетка светске транзиционе кризе 1973 - 1974. па до данас, САД по сваку цену настоје да своје пољуљано место на самом врху ове пирамиде светске моћи сачувају и, колико је то могуће, ојачају.
Идеологија на којој данас почива тако структуирана пирамида светске моћи, иделогија са којом се ова моћ данас легитимише и са којом наступа широм света, јесте идеологија новог либералног империјализма или, како је још називају, идеологија новог либералног колонијализма. Реч је о идеолошком програму легитимизовања свих облика текућих процеса субјугације, потчињавања слабијих, који је од 1995. развијао, а 2002. на конзистентан начин и представио Роберт Купер (Robert Francis Cooper, 1947), високи службеник британског Форин Офиса (Foreign Office) са богатим међународним искуством у амбасадама Уједињеног Краљевства по свету (посебно Токио и Бон), заменик секретара за одбрану и прекоморске послове у влади Антонија Блера, функционер Банке Енглеске (Bank of England), специјални представким УК у Авганистану до средине 2002. и главни Блеров спољнополитички саветник. Због својих заслуга за Уједињено Краљевство, награђен је чланством у Краљевском Викторијанском Реду (The Royal Victorian Order) и Реду Св. Михајла и Св. Ђорђа (The Most Distinguished Order of Saint Michael and Saint George). Године 2002, Купер је постављен на положај Генералног директора за спољне и војно-политичке послове Европске уније. Непосредно одговоран Хавијару Солани, генерални директор Купер задужен је до данас за спровођење стратешке, безбедносне и одбрамбене политике ЕУ. Ову дужност Купер обавља са успехом.
Ипак, широм света Купер је постао познат пре свега зато што је први на конзистентан начин форумулисао идеологију новог либералног империјализма. Ниме, по Куперу, основно својство актуелног "тренутка" светске историје јесте његова турбулентност, конфликтност и хаотичност. Овај хаос последица је чињенице да је данашњи свет подељен на постмодерне (САД, Велика Британија, Европска унија, Јапан), модерне и предмодерне, односно неуспешне државе (failed states). Уређени поредак, нови светски поредак, како каже Купер, у такав свет могу и морају увести постмодерне државе и то користећи сва расположива, чак и предмодерна, средства, а нарочито силу и рат. Управо због остварења тог великог идеала – увођење поретка у хаос – постмодерне државе морају користити "идеју двоструких стандарда", каже Купер. Разлог који политички, морално и историјски оправдава ову принципијелну непринципијелност за Купера је више него очигледан.
"Међусобно, постмодерне државе делују на основу законâ. Али када имају посла са много старомоднијим облицима државе изван постмодерних граница, Европљани морају да се врате много грубљим методама ранијег периода – сила, превентинвни напад, превара и све друго што је неопходно за оне који још увек живе у деветнаестовековном свету самодовољних држава./ У џунгли, морамо користити законе џунгле." Ово место из Куперове књиге Сламање нација, The Breaking of Nations (2003), представља саму срж идеологије новог либералног империјализма.
Као најизразитије примере који недвосмислено доказују да "у џунгли морамо користити законе џунгле", Купер посебно наводи главне "епизоде" десетогодишњег рата за југословенско наслеђе, ратове у Хрватској, нарочито рат у Босни и Херцеговини, случај Србије и, посебно, Косово.
Иако је ова идеологија наишла на оштру критику и осуду (у Азији, Африци и Латинској Америци, посебно у УК), ипак је снажна и свесрдна подршка коју је теорији и пракси новог либералног империјализма пружио сам врх пирамиде глобалне моћи преко својих утицајнијих гласила (Prospect, BBC, The Economist, Financial Times, Foreign Affairs), током последњих неколико година од Купера начинила светску звезду постмодерног стратешког мишљења. Године 2004, Купер је за Сламање нација добио Орвелову награду, а 2005. успео је да се пласира на 93. место листе од 100 најутицајнијих интелектуалаца данашњице коју је сачинио лондонски часопис Prospect, неслужбени орган Блерових Нових лабуриста.
Међутим, ништа није даље од истине него пропагандна тврдња да нови либерални империјализам представља не само нов иделошки, него чак и нов теоријски концепт међународних односа. Управо је супротно. Реч је о доктрини субјугације која је стара колико и писана историја човечанства. Тако, на пример, Куперова предмодерна, односно неуспешна држава (failed state), она "џунгла" која присиљава постмодерне државе да и саме користе "законе џунгле" како би планетарни хаос уредиле по начелима постмодерног светског поретка, није друго него савремена варијација осамнаестовековне доктрине о "неорганизованим територијама", односно "варварским" земаљама које су res nullis, ничија ствар, па су, управо због тога, више него подобне да у складу са тада важећим међународним правом и у складу са високим идеалима "хришћанства" и "цивилизације" буду "поштено" подељене и колонизоване између две или више уређених хришћанских држава. Да поменем још и то како се у новом либералном империјализму једноставно и кристално јасно препознаје онај, данас већ класични, идеолошки узор који је инспирисао Купера. Реч је о доктрини англо-америчке либералне империјалне федерације на којој су од друге половине 19. века па све до тридесетих година 20. века тако предано радили истакнути викторијански и едвардијански реформатори и империјални либерали, они велики и самопрегорни "градитељи империје" какви су били Бенјамин Дисраели, Сесил Родс, неки чланови Клуба коефицијената за вечере (The Coefficients Dining Club) и, нарочито, Алфред Милнер и његов покрет Групе Родс-Милнеровог Округлог стола (The Rhodes-Milner Round Table Groups).
Другим речима, појам нови либерални империјализам само је данашње име за стару праксу империјалне доминације, агресије и субјугације. Овде, на просторима изворне Југославије, дакле и у Србији, имамо већ 27 година искуства са праксом постмодерне империјалне доминације, агресије и субјугације која се, по Куперу, данас назива нови либерални империјализам. Почело је, као што знамо, марта 1981. са избијањем великих и насилних демонстрација косметских Албанаца против тадашње СР Србије и тадашње СФР Југославије. После 27 година, тај процес покренут марта 1981. на КиМ произвео је ситуацију коју имамо данас.
Наиме, као што нас кроз идентичну претећу "прогнозу" овбавештавају тројица поменутих угледника америчке спољне политике, Фрид, Холбрук и Абрамовиц, и данас постоји не само заинтересованост него и реална могућност да се, уколико буде било потребно, један нови талас кризе, чак и рата, индукује у овај простор. У вези с тим, допустите ми да на крају парафразирам изјаву кандидаткиње демократа на будућим председничким изборима у САД, а то је Хилари Клинтон. Она је, наиме, ових дана изјавила да је у САД на делу "завера широких размера" коју Републинска води против Демократске странке, а нарочито против ње као могућег кандидата на предстојећим председничкиким изборима у тој земљи.
Иако се код нас данас сматра да је политички некоректно, још више политички штетно, чак и реакционарно, помињати било какву "заверу", а нарочито "заверу широких размера", на пример против Југославије и Србије, или само против Србије током протеклих тридесетак година, ипак ми допустите да на основу доступне емпиријске евиденције и на основу свих данас доступних сазнања, као и на основу историјског искуства, а следећи методолошки образац госпође Клинтон, закључим да ми овде, ипак, током протеких тридесетак година, и данас у овом тренутку, заиста имамо посла са "завером широких размера".
У прилог тог закључка да само подсетим на ноторну чињеницу да се Србија у случају кризе на КиМ и данас, седам година после промене из 2000, судара са зидом "неразумевања" тзв. међународне заједнице који је структурално идентичан истом таквом зиду из 1998. и 1999. године. Уосталом, такође ових дана, Вилијем Монгомери, бивши амбасадор САД у Београду, изјавио је у ударном термину ТВ Београд као јавног сервиса, да је одлука о независности Косова била донета 1999. године и да цела ова прича током протеклих седам година представља једну симулацију, једну игру и једно заваравање. Да додам, сасвим у складу са идеологијом новог либералног империјализма. Другим речима, и такође у складу са идеологијом новог либералног империјализма, Србији је данас намењена улога коју је некада имала у Отоманском царству.
Ово су за мене до те мере драматични и крупни индикатори, да нико ко има зрно памети и зрно моралних скрупула не би смео да се понаша никако другачије него крајње одговорно, онако како такви индикатори налажу.
Верујем да, упркос свему, Србија суочена са овом тридесетогодишњном "завером широких размера" и њеним разорним последицама праксе коју данас називају новим либералним империјализмом, ипак поседује унутрашњу снагу која би можда могла да буде иновативно артикулисана и концентрисана на питањимо о којима сам сад понешто рекао.
.....
Хтео бих да предложим да овај форум на првом заседању донесе један закључак који би подразумевао покушај да се направи "бела књига" о Косову. То би био један документ онолико опширан колико је то потребно да се у њега ставе сви ови емпиријски и други показатељи и чињенице, од демографских проблема до проблема културног наслеђа и тако даље.
Кад сам поменуо културно наслеђе само да додам то да је Косово и Метохија заправо један од региона који је у светским размерама важан због тога што Винчанска култура, староевропски неолит, управо тамо има једно од својих најбогатијих налазишта. Једна од чувених ископина, значи нулте, апсолутне нулте категорије, нађена је на локалитету који се зове Фафос, а то је данас у Јужној Косовској Митровици.
Без обзира какав буде исход преговора о Косову, ми ћемо имати проблем постојања једне ненаклоњене територије, у апсолутном предсобљу саме Србије и не само Србије, него и свих околних земаља. То је ненаклоност територије која је милитаризована, криминализована, у којој је стопа незапослености огромна, с огромном корупцијом, а у коју је, у одржавање тог накарадног поретка, од 1999. до данас инвестирано не 4 милијарде, него 10 милијарди долара. Од тих 10 милијарди, пола је сасвим извесно изгубљено у корупционашким каналима између међународне управе и тамошњих банди.
Да би се један такав простор демилитаризовао, пацификовао, довео до неког уљуђеног унутрашњег статуса, да би се уместо културе насиља, рата и пљачке успоставила једна одржива мирнодопска култура, да би то могло да функционише као једна модерна територија, или као један савремени цивилизовани простор, потребан је период од сигурно 100 година. Наиме, толико је потребно да се ствари доведу до тога да се оне саме својом унутрашњом логиком репродукују.
Последњих година дошло је заиста до структурне промене у албанском друштву. Уместо традиционалне културе насиља и патријархалног поретка, сад се овде појавио један микс између нечега што би могло да се дефинише као једна пропала латино-америчка диктатура. То је миље који ће производити, као што и производи, све оне негативне и дестабилизирајуће факторе, у првом реду по Србију, али и по читав регион и у доброј мери по Европу.
Напомена: Форум за националну сратегију Српско-америчког центра из Београда са седиштем у Крагујевцу, округли сто "Српско и албанско питање: како решити проблем Косова и Метохије", Крагујевац, 16 - 17. март 2007, ауторизована дискусија; објављено у Форум за националну стратегију, Како решити проблем Косова и Метохије, Анализе 1 - 2, Нова српска политичка мисао (НСПМ), Београд (октобар) 2007, стр. 13 - 19, стр. 69 - 71.
КОНФИГУРАЦИЈА СВЕТСКЕ МОЋИ
На почетку своје тематизације корпуса српско-албанских односа, Света Стојановић је у првом параграфу идентификовао најважнији, централни проблем или, ако хоћете, гравитациону константу тог проблемског склопа. То је конфигурација моћи у данашњем свету. Наиме, (и) актуелна својства конфигурације светске моћи суочавају нас са одлучујућим питањем, а то је шта релације моћи у данашњем свету о(не)могућавају Србима, шта о(не)могућавају Албанцима и како профилишу целину српско-албанских релација.
Сходно томе, ваљало би да што је могуће јасније представимо ову структуру планетарне моћи, њена свoјства и све њене релације. У конкретном случају косметске кризе и текућих преговора о статусу КиМ, конфигурација светске моћи манифестује се као динамична структура која током последњих 15 - 25 година претежно игнорише, острахизује, блокира и дефаворизује српски национални, државни и сваки други интерес. Истовремено, иста структура светске моћи фаворизовала је и свим расположивим средствима даље фаворизује сваког оног актера текућих догађаја који је за свог омиљеног противника, чак и непријатеља, изабрао Србе уопште и Србију посебно. Од друге половине 1998. до данас, изразити фаворит структуре светске моћи јесте политичко, војно и свако друго представништво етничке заједнице косметских Албанаца.
Тако је, на пример, ових дана у Вашингтону, Данијел Фрид, помоћник државног секретара Кондолизе Рајс, рекао да се, уколико Косово одмах не добије независност коју је предложио Ахтисари у свом папиру поднетом генералном секретару УН, на КиМ, али и у региону уопште, може очекивати избијање великих немира, укључујући и оружане сукобе. Исту претећу "прогнозу", у исто време, изнела су још двојица истакнутих протагониста такве политике. То су Ричард Холбурк који је, као што знамо, у пару са Медлин Олбрајт играо своју опасну улогу у региону крајем деведесетих и Мортон Абрамовиц, који већ дуги низ година утиче на формулисање стратешких праваца политике коју САД воде у светским пословима, па тако и на формулисање политике ове земље на Балкану. Практично у истом тренутку, ова тројица изрекла су идентичну претећу "прогнозу", наиме, да ће се, уколико Косово не добије независност, тамошњи Албанци дићи на оружје. И то упркос чињеници што на КиМ постоји и делује међународни контигент од око 17.000 војника. Додамо ли том броју и друге наоружане формације као што су то међународна полиција, косовска полиција и косовски заштитни корпус са својим резервним саставом, добијамо цифру од преко 30.000 наоружаних војника и полицајаца који су задужени да сачувају мир и спрече свако насиље на КиМ. Упркос томе, изречена је претећа "прогноза" о неминовности избијања насиља и потезања оружја уколико косметски Албанци не добију независну државу у складу са својим захтевима и препоруком коју је потписао Марти Ахтисари.
А тог оружја има више него довољно. Према проценама Уједињених нација, на Космету има око 500 хиљада илегалних дугих цеви у приватном власништву. Ово наоружање спремно је да буде употребљено. То заиста може изазвати један нови рат на Балкану за који ће, по претећој "прогнози" Фрида, Холбука и Абрамовица, бити одговорни не они који такав ток догађаја буду инспирисали и омогућили, него Русија која подржава Србију у настојању да расплет косметског чвора осигура унутар важећих принципа међународног права и међународног морала.
Овде, међутим, не желим да говорим ни о Американацима, ни о руској политици, већ о актуелној конфигурацији светске моћи која и данас пресудно утиче на српско-албанске односе и карактер тих односа. Наиме, светска моћ (и) данас је хијерархијска, пирамидална структура. Сасвим у складу са оним увидом Фернана Бродела који је 1977, у једном предавању на универзитету Џон Хопкинс приметио да се током познате историје "основно начело света готово... није изменило: он је и даље, по својој структури, подељен на повлашћене и оне који нису повлашћени". У наставку, Бродел је додао још и ово: "Постоји нека врста светског друштва, које је исто толико хијерархизовано колико и неко обично друштво, и које представља такорећи његову увеличану, али општепознатљиву слику. Ту су у питању микрокосмос и макрокосмос, а они, на крају, имају исту структуру." Од почетка светске транзиционе кризе 1973 - 1974. па до данас, САД по сваку цену настоје да своје пољуљано место на самом врху ове пирамиде светске моћи сачувају и, колико је то могуће, ојачају.
Идеологија на којој данас почива тако структуирана пирамида светске моћи, иделогија са којом се ова моћ данас легитимише и са којом наступа широм света, јесте идеологија новог либералног империјализма или, како је још називају, идеологија новог либералног колонијализма. Реч је о идеолошком програму легитимизовања свих облика текућих процеса субјугације, потчињавања слабијих, који је од 1995. развијао, а 2002. на конзистентан начин и представио Роберт Купер (Robert Francis Cooper, 1947), високи службеник британског Форин Офиса (Foreign Office) са богатим међународним искуством у амбасадама Уједињеног Краљевства по свету (посебно Токио и Бон), заменик секретара за одбрану и прекоморске послове у влади Антонија Блера, функционер Банке Енглеске (Bank of England), специјални представким УК у Авганистану до средине 2002. и главни Блеров спољнополитички саветник. Због својих заслуга за Уједињено Краљевство, награђен је чланством у Краљевском Викторијанском Реду (The Royal Victorian Order) и Реду Св. Михајла и Св. Ђорђа (The Most Distinguished Order of Saint Michael and Saint George). Године 2002, Купер је постављен на положај Генералног директора за спољне и војно-политичке послове Европске уније. Непосредно одговоран Хавијару Солани, генерални директор Купер задужен је до данас за спровођење стратешке, безбедносне и одбрамбене политике ЕУ. Ову дужност Купер обавља са успехом.
Ипак, широм света Купер је постао познат пре свега зато што је први на конзистентан начин форумулисао идеологију новог либералног империјализма. Ниме, по Куперу, основно својство актуелног "тренутка" светске историје јесте његова турбулентност, конфликтност и хаотичност. Овај хаос последица је чињенице да је данашњи свет подељен на постмодерне (САД, Велика Британија, Европска унија, Јапан), модерне и предмодерне, односно неуспешне државе (failed states). Уређени поредак, нови светски поредак, како каже Купер, у такав свет могу и морају увести постмодерне државе и то користећи сва расположива, чак и предмодерна, средства, а нарочито силу и рат. Управо због остварења тог великог идеала – увођење поретка у хаос – постмодерне државе морају користити "идеју двоструких стандарда", каже Купер. Разлог који политички, морално и историјски оправдава ову принципијелну непринципијелност за Купера је више него очигледан.
"Међусобно, постмодерне државе делују на основу законâ. Али када имају посла са много старомоднијим облицима државе изван постмодерних граница, Европљани морају да се врате много грубљим методама ранијег периода – сила, превентинвни напад, превара и све друго што је неопходно за оне који још увек живе у деветнаестовековном свету самодовољних држава./ У џунгли, морамо користити законе џунгле." Ово место из Куперове књиге Сламање нација, The Breaking of Nations (2003), представља саму срж идеологије новог либералног империјализма.
Као најизразитије примере који недвосмислено доказују да "у џунгли морамо користити законе џунгле", Купер посебно наводи главне "епизоде" десетогодишњег рата за југословенско наслеђе, ратове у Хрватској, нарочито рат у Босни и Херцеговини, случај Србије и, посебно, Косово.
Иако је ова идеологија наишла на оштру критику и осуду (у Азији, Африци и Латинској Америци, посебно у УК), ипак је снажна и свесрдна подршка коју је теорији и пракси новог либералног империјализма пружио сам врх пирамиде глобалне моћи преко својих утицајнијих гласила (Prospect, BBC, The Economist, Financial Times, Foreign Affairs), током последњих неколико година од Купера начинила светску звезду постмодерног стратешког мишљења. Године 2004, Купер је за Сламање нација добио Орвелову награду, а 2005. успео је да се пласира на 93. место листе од 100 најутицајнијих интелектуалаца данашњице коју је сачинио лондонски часопис Prospect, неслужбени орган Блерових Нових лабуриста.
Међутим, ништа није даље од истине него пропагандна тврдња да нови либерални империјализам представља не само нов иделошки, него чак и нов теоријски концепт међународних односа. Управо је супротно. Реч је о доктрини субјугације која је стара колико и писана историја човечанства. Тако, на пример, Куперова предмодерна, односно неуспешна држава (failed state), она "џунгла" која присиљава постмодерне државе да и саме користе "законе џунгле" како би планетарни хаос уредиле по начелима постмодерног светског поретка, није друго него савремена варијација осамнаестовековне доктрине о "неорганизованим територијама", односно "варварским" земаљама које су res nullis, ничија ствар, па су, управо због тога, више него подобне да у складу са тада важећим међународним правом и у складу са високим идеалима "хришћанства" и "цивилизације" буду "поштено" подељене и колонизоване између две или више уређених хришћанских држава. Да поменем још и то како се у новом либералном империјализму једноставно и кристално јасно препознаје онај, данас већ класични, идеолошки узор који је инспирисао Купера. Реч је о доктрини англо-америчке либералне империјалне федерације на којој су од друге половине 19. века па све до тридесетих година 20. века тако предано радили истакнути викторијански и едвардијански реформатори и империјални либерали, они велики и самопрегорни "градитељи империје" какви су били Бенјамин Дисраели, Сесил Родс, неки чланови Клуба коефицијената за вечере (The Coefficients Dining Club) и, нарочито, Алфред Милнер и његов покрет Групе Родс-Милнеровог Округлог стола (The Rhodes-Milner Round Table Groups).
Другим речима, појам нови либерални империјализам само је данашње име за стару праксу империјалне доминације, агресије и субјугације. Овде, на просторима изворне Југославије, дакле и у Србији, имамо већ 27 година искуства са праксом постмодерне империјалне доминације, агресије и субјугације која се, по Куперу, данас назива нови либерални империјализам. Почело је, као што знамо, марта 1981. са избијањем великих и насилних демонстрација косметских Албанаца против тадашње СР Србије и тадашње СФР Југославије. После 27 година, тај процес покренут марта 1981. на КиМ произвео је ситуацију коју имамо данас.
Наиме, као што нас кроз идентичну претећу "прогнозу" овбавештавају тројица поменутих угледника америчке спољне политике, Фрид, Холбрук и Абрамовиц, и данас постоји не само заинтересованост него и реална могућност да се, уколико буде било потребно, један нови талас кризе, чак и рата, индукује у овај простор. У вези с тим, допустите ми да на крају парафразирам изјаву кандидаткиње демократа на будућим председничким изборима у САД, а то је Хилари Клинтон. Она је, наиме, ових дана изјавила да је у САД на делу "завера широких размера" коју Републинска води против Демократске странке, а нарочито против ње као могућег кандидата на предстојећим председничкиким изборима у тој земљи.
Иако се код нас данас сматра да је политички некоректно, још више политички штетно, чак и реакционарно, помињати било какву "заверу", а нарочито "заверу широких размера", на пример против Југославије и Србије, или само против Србије током протеклих тридесетак година, ипак ми допустите да на основу доступне емпиријске евиденције и на основу свих данас доступних сазнања, као и на основу историјског искуства, а следећи методолошки образац госпође Клинтон, закључим да ми овде, ипак, током протеких тридесетак година, и данас у овом тренутку, заиста имамо посла са "завером широких размера".
У прилог тог закључка да само подсетим на ноторну чињеницу да се Србија у случају кризе на КиМ и данас, седам година после промене из 2000, судара са зидом "неразумевања" тзв. међународне заједнице који је структурално идентичан истом таквом зиду из 1998. и 1999. године. Уосталом, такође ових дана, Вилијем Монгомери, бивши амбасадор САД у Београду, изјавио је у ударном термину ТВ Београд као јавног сервиса, да је одлука о независности Косова била донета 1999. године и да цела ова прича током протеклих седам година представља једну симулацију, једну игру и једно заваравање. Да додам, сасвим у складу са идеологијом новог либералног империјализма. Другим речима, и такође у складу са идеологијом новог либералног империјализма, Србији је данас намењена улога коју је некада имала у Отоманском царству.
Ово су за мене до те мере драматични и крупни индикатори, да нико ко има зрно памети и зрно моралних скрупула не би смео да се понаша никако другачије него крајње одговорно, онако како такви индикатори налажу.
Верујем да, упркос свему, Србија суочена са овом тридесетогодишњном "завером широких размера" и њеним разорним последицама праксе коју данас називају новим либералним империјализмом, ипак поседује унутрашњу снагу која би можда могла да буде иновативно артикулисана и концентрисана на питањимо о којима сам сад понешто рекао.
.....
Хтео бих да предложим да овај форум на првом заседању донесе један закључак који би подразумевао покушај да се направи "бела књига" о Косову. То би био један документ онолико опширан колико је то потребно да се у њега ставе сви ови емпиријски и други показатељи и чињенице, од демографских проблема до проблема културног наслеђа и тако даље.
Кад сам поменуо културно наслеђе само да додам то да је Косово и Метохија заправо један од региона који је у светским размерама важан због тога што Винчанска култура, староевропски неолит, управо тамо има једно од својих најбогатијих налазишта. Једна од чувених ископина, значи нулте, апсолутне нулте категорије, нађена је на локалитету који се зове Фафос, а то је данас у Јужној Косовској Митровици.
Без обзира какав буде исход преговора о Косову, ми ћемо имати проблем постојања једне ненаклоњене територије, у апсолутном предсобљу саме Србије и не само Србије, него и свих околних земаља. То је ненаклоност територије која је милитаризована, криминализована, у којој је стопа незапослености огромна, с огромном корупцијом, а у коју је, у одржавање тог накарадног поретка, од 1999. до данас инвестирано не 4 милијарде, него 10 милијарди долара. Од тих 10 милијарди, пола је сасвим извесно изгубљено у корупционашким каналима између међународне управе и тамошњих банди.
Да би се један такав простор демилитаризовао, пацификовао, довео до неког уљуђеног унутрашњег статуса, да би се уместо културе насиља, рата и пљачке успоставила једна одржива мирнодопска култура, да би то могло да функционише као једна модерна територија, или као један савремени цивилизовани простор, потребан је период од сигурно 100 година. Наиме, толико је потребно да се ствари доведу до тога да се оне саме својом унутрашњом логиком репродукују.
Последњих година дошло је заиста до структурне промене у албанском друштву. Уместо традиционалне културе насиља и патријархалног поретка, сад се овде појавио један микс између нечега што би могло да се дефинише као једна пропала латино-америчка диктатура. То је миље који ће производити, као што и производи, све оне негативне и дестабилизирајуће факторе, у првом реду по Србију, али и по читав регион и у доброј мери по Европу.
Напомена: Форум за националну сратегију Српско-америчког центра из Београда са седиштем у Крагујевцу, округли сто "Српско и албанско питање: како решити проблем Косова и Метохије", Крагујевац, 16 - 17. март 2007, ауторизована дискусија; објављено у Форум за националну стратегију, Како решити проблем Косова и Метохије, Анализе 1 - 2, Нова српска политичка мисао (НСПМ), Београд (октобар) 2007, стр. 13 - 19, стр. 69 - 71.
субота, 6. фебруар 2010.
КРИЗА 1.
ИСТОРИЈСКА ДЕМИСИЈА СВЕТСКОГ СИСТЕМА И СРПСКА КРИЗА. МИЛИТАРИЗАЦИЈА СВЕТСКИХ ПОСЛОВА И СВЕТСКИ КОРПОРАТИВНИ ПОРЕДАК. ПРЕИСПИТИВАЊЕ.
Љубомир Кљакић
1.
1.1. Као што је познато, појам криза има широко, али не и сасвим прецизно значење. Свака гранична ситуација, свако "стање" нестабилности, ризика и опасности за неки, било који, биолошки, социјални или историјски систем, сваки сукоб или напетост од виталног значаја за поједица, групу, заједницу или човечанство уопше, конвенционално се означава као "стање" кризе. Криза је, дакле, "стање" системске узбуне које безпоговорно захтева одговор система, односно доношење одлуке о активностима које треба да спрече негативни исход тока догађаја и да његове векторе преусмере у пожељном правцу. Зато је свака криза истовремено "тренутак" искушења, "тренутак" промене и "тренутак" који ослобађа моћ имагинације. Криза је гранична ситуација и раскрсница, тачка преокрета и време одлуке.
1.2. У савременим језицима, појам криза развијен је из старогрчког медицинског појма krizis, κρίσις – избор, одлука, суд, просуђивање, способност да се донесе суд, правда, нарочито божанска правда. Реч је о деривату старогрчког krinien, κρίνω – раздвојити, разликовати, стање у коме настаје мишљење. Ово krinien, κρίνω, има свој корен у протоиндоевропском *krei-.
1.3. Постепени трансфер овога krizis, κρίσις, криза, из подручја медицине у подручје хуманистичких дисциплина може се пратити од 17. века. Као појам који адекватно именује турбулентне социјалне прилике, а нарочито оне ситуације када су људи принуђени на избор између једне од две или више радикално супротстављених могућности, појам krizis, κρίσις, криза, први пут је употребљен на самом почетку светске револуције у другој половини 18. века. "Ово су времена која искушавају људску душу", прва је реченица првог од 13 борбених морално-политичких есеја који су под заједничким насловом The Crisis, Криза, објављивани у Пенсилванији током револуције и рата за независност 13 америчких колонија, између децембра 1776. и децембра 1783. Аутор ове збирке есеја која је данас позната под насловом The American Crisis, Америчка криза, био је Томас Пејн.
1.4. Циклус економских поремећаја на евро-америчком тржишту 1815, 1825, 1836 и 1847, утицао је после Пејна на то да се значење пома krizis, κρίσις, криза, прошири прво на економију – економска криза, криза економије, криза пословне конјунктуре – а затим и на целину друштва – друштвена криза, политичка криза, криза морала, криза вредности... Са овим новим значењем појам krizis, κρίσις, криза, користили су Џ. Б. Сеј, Ж. Ш. Л. де Сисмонди, Т. Малтус, Џ. С. Мил, К. Жиглер. Нико од ови аутора, међутим, није развио и целовиту теорију кризе.
1.5. Основне обрисе прве теорије кризе и то теорије кризе капитализма као историјског начина производње, поставио је Карл Маркс (Манифест комунистичке партије, 1, 1848; Капитал I, 3, 1867; Капитал III, 3, 1894). Због важења закона тенденцијског пада профитне стопе, за Маркса је криза иманетна самом капитализму, она је његово унутрашње системско својство, константно присутна унутрашња могућност и "стање" које се ритмички манифестује у простору догађајне историје. Криза је, дакле, закономерна. Јавља се у облику цикличног раста и опадања понуде и тражње, или као периодична криза пословања, али се такође јавља и кумулативно, са пуним капацитетом, у оним ретким случајевима радикалног структуралног преокрета. Маркс је идентификовао три облика кризе. То су:
• конјунктурална криза;
• периодична криза пословања или циклична криза;
• историјска криза или криза историјске демисије светског система.
Због својих различитих потенцијала и различитих димензија које заузимају на временској скали, ова три облика кризе налазе у односу међусобне интеракције као три блиско "паковане" сфере. Приближно у исто време када и Маркс, неки други аутори такође су у својим радовима користили појам krizis, κρίσις, криза (Метерник, Де Токвил, Кјеркегор, Ниче, Адамс, Бурхард). Овде је од посебне важности рад Јакоба Бурхарда, који је у серији предавања одржаних 1868. на универзитету у Базелу, исто тако заступао концепт историјске кризе као кризе културе. Ипак, управо је Марксова интерпретација кризе пресудно утицала на чињеницу што данас располажемо са готово непрегледном библиотеком радова о том феномену.
1.6. За данашње расправе о кризи од нарочитог значаја јесте теорија историјске кризе коју су, током друге половине 20. века, развили Фернан Бродел и Имануел Волерстин. Из перспективе својих посебних истраживачких стратегија, Бродел из перспективе историје као интегралне науке о друштву, Волерстин из перспективе теорије светског система, ова двојица су развили теорију историјске кризе ослоњени на традицију Викоове и Мишлеове нове науке, на критичку социјалну теорију коју је утемељио Маркс, на теорију дугих таласа Николаја Кондратјева из двадесетих година, теорију комплексних система Иље Пригожина, као и на главне резултате велике епистемололошке револуције из шездесетих и седамдесетих година 20. века.
ИСТОРИЈСКА ДЕМИСИЈА СВЕТСКОГ СИСТЕМА И СРПСКА КРИЗА. МИЛИТАРИЗАЦИЈА СВЕТСКИХ ПОСЛОВА И СВЕТСКИ КОРПОРАТИВНИ ПОРЕДАК. ПРЕИСПИТИВАЊЕ.
Љубомир Кљакић
1.
1.1. Као што је познато, појам криза има широко, али не и сасвим прецизно значење. Свака гранична ситуација, свако "стање" нестабилности, ризика и опасности за неки, било који, биолошки, социјални или историјски систем, сваки сукоб или напетост од виталног значаја за поједица, групу, заједницу или човечанство уопше, конвенционално се означава као "стање" кризе. Криза је, дакле, "стање" системске узбуне које безпоговорно захтева одговор система, односно доношење одлуке о активностима које треба да спрече негативни исход тока догађаја и да његове векторе преусмере у пожељном правцу. Зато је свака криза истовремено "тренутак" искушења, "тренутак" промене и "тренутак" који ослобађа моћ имагинације. Криза је гранична ситуација и раскрсница, тачка преокрета и време одлуке.
1.2. У савременим језицима, појам криза развијен је из старогрчког медицинског појма krizis, κρίσις – избор, одлука, суд, просуђивање, способност да се донесе суд, правда, нарочито божанска правда. Реч је о деривату старогрчког krinien, κρίνω – раздвојити, разликовати, стање у коме настаје мишљење. Ово krinien, κρίνω, има свој корен у протоиндоевропском *krei-.
1.3. Постепени трансфер овога krizis, κρίσις, криза, из подручја медицине у подручје хуманистичких дисциплина може се пратити од 17. века. Као појам који адекватно именује турбулентне социјалне прилике, а нарочито оне ситуације када су људи принуђени на избор између једне од две или више радикално супротстављених могућности, појам krizis, κρίσις, криза, први пут је употребљен на самом почетку светске револуције у другој половини 18. века. "Ово су времена која искушавају људску душу", прва је реченица првог од 13 борбених морално-политичких есеја који су под заједничким насловом The Crisis, Криза, објављивани у Пенсилванији током револуције и рата за независност 13 америчких колонија, између децембра 1776. и децембра 1783. Аутор ове збирке есеја која је данас позната под насловом The American Crisis, Америчка криза, био је Томас Пејн.
1.4. Циклус економских поремећаја на евро-америчком тржишту 1815, 1825, 1836 и 1847, утицао је после Пејна на то да се значење пома krizis, κρίσις, криза, прошири прво на економију – економска криза, криза економије, криза пословне конјунктуре – а затим и на целину друштва – друштвена криза, политичка криза, криза морала, криза вредности... Са овим новим значењем појам krizis, κρίσις, криза, користили су Џ. Б. Сеј, Ж. Ш. Л. де Сисмонди, Т. Малтус, Џ. С. Мил, К. Жиглер. Нико од ови аутора, међутим, није развио и целовиту теорију кризе.
1.5. Основне обрисе прве теорије кризе и то теорије кризе капитализма као историјског начина производње, поставио је Карл Маркс (Манифест комунистичке партије, 1, 1848; Капитал I, 3, 1867; Капитал III, 3, 1894). Због важења закона тенденцијског пада профитне стопе, за Маркса је криза иманетна самом капитализму, она је његово унутрашње системско својство, константно присутна унутрашња могућност и "стање" које се ритмички манифестује у простору догађајне историје. Криза је, дакле, закономерна. Јавља се у облику цикличног раста и опадања понуде и тражње, или као периодична криза пословања, али се такође јавља и кумулативно, са пуним капацитетом, у оним ретким случајевима радикалног структуралног преокрета. Маркс је идентификовао три облика кризе. То су:
• конјунктурална криза;
• периодична криза пословања или циклична криза;
• историјска криза или криза историјске демисије светског система.
Због својих различитих потенцијала и различитих димензија које заузимају на временској скали, ова три облика кризе налазе у односу међусобне интеракције као три блиско "паковане" сфере. Приближно у исто време када и Маркс, неки други аутори такође су у својим радовима користили појам krizis, κρίσις, криза (Метерник, Де Токвил, Кјеркегор, Ниче, Адамс, Бурхард). Овде је од посебне важности рад Јакоба Бурхарда, који је у серији предавања одржаних 1868. на универзитету у Базелу, исто тако заступао концепт историјске кризе као кризе културе. Ипак, управо је Марксова интерпретација кризе пресудно утицала на чињеницу што данас располажемо са готово непрегледном библиотеком радова о том феномену.
1.6. За данашње расправе о кризи од нарочитог значаја јесте теорија историјске кризе коју су, током друге половине 20. века, развили Фернан Бродел и Имануел Волерстин. Из перспективе својих посебних истраживачких стратегија, Бродел из перспективе историје као интегралне науке о друштву, Волерстин из перспективе теорије светског система, ова двојица су развили теорију историјске кризе ослоњени на традицију Викоове и Мишлеове нове науке, на критичку социјалну теорију коју је утемељио Маркс, на теорију дугих таласа Николаја Кондратјева из двадесетих година, теорију комплексних система Иље Пригожина, као и на главне резултате велике епистемололошке револуције из шездесетих и седамдесетих година 20. века.
Пријавите се на:
Постови (Atom)