КРИЗА 7.
ИСТОРИЈСКА ДЕМИСИЈА СВЕТСКОГ СИСТЕМА И СРПСКА КРИЗА. МИЛИТАРИЗАЦИЈА СВЕТСКИХ ПОСЛОВА И СВЕТСКИ КОРПОРАТИВНИ ПОРЕДАК. ПРЕИСПИТИВАЊЕ.

Љубомир Кљакић


7.
7.1. Унутар таквог социјалног амбијента сасвим је природно што данас уместо јавност уопште, и политичке јавности посебно, имамо таблоидну јавност и корпоративну политику, једну баналну, заглупљујућу, примитивно агресивну и апсолутно контролисану сцену вулгарне политичке пропаганде којом као манипулисани манипулатори манипулишу партијске олигархије у савезу са корпоративним капиталом и својим међународним надзорницима. Исто тако, сасвим је логично и стога разумљиво и то да се под овим претпоставкама Србија обликује у папирнату пропагандну симулацију, у разуздани забавни парк и џиновски тржни центар под ведрим небом за бесловесно, дивље, разуме се сиромашно, али зато весело и доброћудно домородачко становништво и доконе намернике из белог света жељне јефтине егзотичне забаве за једну ноћ.

7.2. Планетарни поредак "успона безначајности" о коме је писао Корнелијус Касторијадис ("... распад се види посвуда, поглавито у нестајању значења, у готово потпуном ишчезнућу вриједности..."), јесте и у случају Србије једини стварни социјални, морални, културни и антрополошки учинак наше тридесетпетогодишње кризе. Као и свугде у свету, тако и овде у Србији, главни локални носиоци и гаранти овдашњег поретка "успона безначајности" јесу они весели, безбрижни, некомпетентни и на различите начине корумпирани и уцењени припадници четири генерације моћи (генерација 1968 - 1974 – 1984; генерација 1984 – 1987; генерација 1987 – 2000; генерација 2000 – ) са врха овдашње социјалне пирамиде. Реч је о онима који су током протеклих 35 година кризе прво само управљали укупним друштвеним богатством, а од 2000 - 2001. увелико и раде на системском спровођењу и обезбеђивању у историји највећег преноса укупног друштвеног богатства, моћи и власти у руке малог броја приватних особа из земље и иностранства.

7.3. Следствено, није познато да је било ко од припадника ове четири генерације моћи, без обзира на њихове међусобне идеолошке, интересне или само генерацијске спорове и сукобе, током читавог периода од 35 година, уопште користио појам криза за именовање стварног стања социјалних чињеница. Познато је, међутим, то да су без обзира на крупне међусобне разлике, припадници све ове четири генерације моћи, кад год су били у прилици, а то значи током читавог периода тридесетпетогодишње кризе, предузимали све чиме су располагали или да онемогуће, или да на различите начине дискредитују и неутралишу, или да у складу са својим тренутним интересима преусмере сваку јавну критичку расправу о кризи, њеним коренима и могућностима да се из ње изађе. Систематско пропагирање илузије о најбољем од свих светова и ширење оптимизма без икаквог покрића у стварном животу, такође је нешто што су као инструменте владања подједнако успешно користили и користе припадници све ове четири генерације моћи.

7.4. Постоји уверење, веома распрострањено уосталом, да је наша историјска криза такође и наш ексклузивни, локални "производ", да смо за све што нам се у историји догодило, па тако и за кризу одговорни сами, као народ и као грађани, дакле колективно. Корени ове колективне одговорности откривени су у српском "националном ментлитету", односно антрополошким својствима Срба као народа и као нације – колективна заосталост, неспособност, лењост, глупост, корумпираност, лаковерност, морални пад, погрешне одлуке које су доношене у свим преломним тренутцима историје... Исто тако, постоји и мишљење да су за кризу и њене размере једино одговорни овдашњи припадници оне четири генерације моћи током протеклих 35 година. Иако оба ова парцијална увида садрже извесне делове истине, јасно је да никако не представљају пуну истину о проблему са којим смо суочени.

7.5. Уколико, наиме, ове парцијалне увиде прогласимо за целу истину, а онда их понудимо и као једине одговоре на питање о примарним узроцима кризе, онда се не постиже ништа друго него се демонстрирају комплексне психолошке, моралне и социјалне последице поодмаклог процеса идентификације са агресором. Реч је о пристајању на парцијалну, редуковану, најзад и первертирану рецепцију стварности и свесно игнорисање доступних, а нарочито непријатних чињеница. Тада за агресију није одговоран агресор, него онај ко је жртва агресије. Овај облик индивидуалне и социјалне дезоријентације у новије време назива се пунктуална дезоријентација.

7.6. Доступне чињенице, међутим, веома уверљиво показују да су примарни узроци кризе са којом имамо посла много сложенији него што се то види на први поглед, на површини и унутар хоризонта локалних догађаја. Погледамо ли мало боље око себе, уз услов да смо стекли имунитет на процес идентификације са агресором, да смо избегли заводљиве замке "пунктуалне дезоријентације" и да нас није корумпирао владајући поредак "успона безначајности", онда јасно видимо да наше тридесетпетогодишње "стање" перманентне кризе није никакво ексклузивно својство ни Србије као државе, ни Срба као народа и као грађана. Видимо, наиме, да је наше "стање" перманентне кризе један посебан облик, историјски свакако специфичан облик, у коме се у нашим локалним условима, као што је то већ речено, манифестује текућа историјска демисија светског система. Зато је (и) наша криза, као локални облик транзиционе кризе света, последица кумулативног деловања екстремно комплексног скупа историјских чинилаца. И зато криза има тотални карактер и безбројно много облика који се пуном снагом манифестују у случају сваког поједица, сваке социјалне групе и на свим нивоима друштвене организације и репродукције.