КРИЗА 2.
ИСТОРИЈСКА ДЕМИСИЈА СВЕТСКОГ СИСТЕМА И СРПСКА КРИЗА. МИЛИТАРИЗАЦИЈА СВЕТСКИХ ПОСЛОВА И СВЕТСКИ КОРПОРАТИВНИ ПОРЕДАК. ПРЕИСПИТИВАЊЕ.

Љубомир Кљакић



2.

2.1. Уколико нашу савремену историју размотримо са становишта ових истраживачких стратегија (Бродел, Волерстин) и теорије историјске кризе која је унутар њих развијена, видећемо да се Србија, уосталом као и друге тзв."независне" државе сукцесивно проглашаване на развалинама друге Југославије између 1991. и 2008, налази у "стању" историјске кризе већ 35 година. Примарни разлог за ову појаву јесте чињеница што се у "стању" историјске кризе већ 35 година налази читав свет. Реч је о дубокој, структуралној, транзиционој кризи. Она је облик у коме се одвија актуелна историјска демисија светског система. Како сада ствари стоје, основана је претпоставка да ће историјска демисија светског система бити окончана око 2050. године.

2.2. На пени таласа догађајне историје и унутар локалног хоризонта, ова светска криза у Србији се манифестује и одвија као локална, специфично српска криза, као деценијама дуг ланац наизглед неповезаних група догађаја конзервирања, рефеудализације, декаденције и урушавања система социјализма и федерализма, рата, "креативне деструкције" и "флексибилне рециклаже", евроатлантских "реформи" и дискретног успостављања корпоративног поретка. Просторновременски континуум са његовим ритмичким претапањем различитих историјских секвенци и њихових различитих ритмова историјског времена све ове групе догађаја организује у комплексну и јединствену, разуме се, "вишеспратну" структуру историјске кризе.

2.3. Посматрано из амбијента наше локалне догађајне историје, посебне секвенце овог склопа догађаја изгледају овако:

а) Конзервирање, фрагментација, рефеудализација и декаденција југословенског социјализма и југословенске федерације, од 1968 - 1974. до 1980. После 35 година (1945 - 1980), један историјски период друштвеног напретка и релативне стабилности дефинитивно је завршен смрћу Ј. Б. Тита у мају 1980. У овом периоду акумулирани су сви фактори неопходни за убрзање и даљу радикализацију кризе. Остало је да се они покрену пуном снагом.

б) Унутрашња и међународна борба за политичко наслеђе Ј. Б. Тита, од маја 1981. до 1990. Необично креативна деценија, која је истовремено и деценија урушавања, труљења и распадања југословенског социјализма и југословенске федерације. Ланац догађаја који ће пуном снагом покренути све акумулиране факторе неопходне за убрзање и радикализацију кризе, а затим довести до потпуног распада дотадашњег поретка, покренут је крајем марта 1981. Тада је на масовним, добро организованим, антисистемским (што значи антијугословенским и антисрпским) демонстрацијама Албанаца у Приштини и широм Косова и Метохије, истакнут захтев да ова аутономна покрајине постане "република Косово".

в) Светски рат као десетогодишњи, споља инспирисани и споља контролисани унутрашњи рата за југословенско наслеђе, "независне" државе и реконфигурацију моћи на том простору, од 1991. до 2000 - 2001. Занимљиво је, никако и неочекивано, што је већ у новембру 1991, на самом почетку овог скупа догађаја, традиционално веома добро обавештени Ватикан објавио да ће се криза и рат на југословенском простору завршити, а простор почети да се стабилизује тек онда када Србија буде "враћена" у тзв. предкумановске границе, односно у оне границе које су велике силе признале као границе Србије на Берлинском конгресу 1878. Доцнији догађаји одвијали су се у складу са овом ватиканском најавом. За десет година "путовања" према Србији из 1878, остварени су сви стратешки циљеви рата: радикална ревизија последња два века историје, нарочито ревизија резултата Другог светског рата, друго разбијање и субјугација Југославије у 20. веку, "дефинитивно" брисање имена ове државе са географске и политичке карте света, разбијање југословенског и српског етничког, културног, политичког и економског простора, "рециклирање" тог простора и његово преобликовање у равну и празну плочу спремну да буде испуњена новим садржајем, враћање Србије у 1878, "изградња нових нација - држава" и нова конфигурација моћи на овом "рециклираном" подручју. За остварење ових циљева светског рата коришћена су сва расположивих средства, укључујући и прву борбену употребу НАТО савеза у његовој дотадашњој историји, као и употребу нуклеарног оружја (муниција са ниско обогађеним уранијумом) против цивилног становништва и војске Републике Српске 1995. Била је то прва употреба тог оружја у Европи. Тако се сам рат трансформисао у први европски "нуклеарни рат ниског интензитета". Врхунац десетогодишњег светског рата за југословенско наслеђе јесте још један "нуклеарни рат ниског интензитета" који су као "хуманитарну интервенцију" и "праведни рат" САД и НАТО водили 1999. против цивилног становништва и војске СР Југославије, односно Србије, са циљем да сломе њене моралне, одбрамбене, економске, ифраструктурне, развојне и све друге потенцијале, да разбију њену територијалну целовитост и да над Косовом и Метохијом успоставе своју власт.

г) Споља контролисани и управљани процес преобликовања Србије као државе и српског народа уопште у "подобан" корпоративни ентитета прихватњив за "међународну заједницу" од 2000 - 2001. до око 2020. Циљеви су "изградња" Србије и српског народа у "подобан" и "прихватњив" ентитет употребом богатог каталога "меких" метода притиска ("двоструки стандарди", "штап и шаргарепа", друго), наставак ревизије историје, "дефинитивно" враћање Србије у 1878. годину и њено следствено "проглашење" за "прихватљиву" либерално корпоративну државу - регион веома ограниченог суверенитета на прагу Европске Уније. Под садашњим међународним и локалним претпоставкама, ови циљеви можда могу бити остварени око 2020. године.