КРИЗА 5.
ИСТОРИЈСКА ДЕМИСИЈА СВЕТСКОГ СИСТЕМА И СРПСКА КРИЗА. МИЛИТАРИЗАЦИЈА СВЕТСКИХ ПОСЛОВА И СВЕТСКИ КОРПОРАТИВНИ ПОРЕДАК. ПРЕИСПИТИВАЊЕ.

Љубомир Кљакић


5.
5.1. Из оптике актуелног администрирања текућом кризом банкарског и финансијског сектора широм света, а нарочито у САД и ЕУ, тај поредак се данас критикује као капиталистички социјализам – социјализам за богате и капитализам за сиромашне, приватизација профита и социјализација губитака. Исто тако, има и оних који сматрају да смо много ближи истини о стварним својствима једног таквог система уколико га именујемо као либерални фашизам (Јохан Голдберг). Како било да било, два историјска облика овог поретка већ су виђена на великој сцени светских послова – средњовњековни корпоративизам од 12. до 15. века, италијански корпоративизам, познатији као фашизам, у првој половини 20. века.

5.2. Да је корпоративни поредак један од могућих исхода светске историјске кризе било је јасно на самом њеном почетку, током прве половине седамдесетих година 20. века. Тада су, наиме, покренута два паралелна тока. Са једне стране био је покренут процес еродирања, урушавања и фрагментације ауторитета традиционалне државе, њеног суверенитета и политичке моћи уопште. Истовремено, са друге стране, покренут је процес хоризонталне и вертикалне редистрибуције и трансфера ове фрагментисане моћи на друге носиоце унутар појединачних држава, као и процес конституисања нових структура над-државне моћи на светском нивоу – транснационалне корпорације, регионалне политичке организације, приватне војне и безбедносне корпорације, регионални парадржавни ентитети са њиховим владама, светски верски покрети, мегаполиси као градови-државе, најзад, на сцени историје поново рехабилитована империја и империјална моћ.

5.3. Није требало чекати дуго па да се повуче паралела између овог савременог феномена и њему аналогне појаве која је већ виђена током историје. Аналогна, у историји већ виђена појава истовременог фрагментисања политичке моћи на једном, а њене централизације на неком другом, хоризонталном или вертикалном нивоу, откривена је у хијерархијској структури политичке моћи европског средњег века. Реч је о богатству нестабилних облика фрагментисаног феудалног суверенитета које унутар властитих граница као граница самог света, у један уређени светски поредак интегришу, а затим и гарантују њихове међусобне релације, права и обавезе, она два истовремено конкурентска и партнерска империјална ауторитета, царство и папство.

5.4. Паралела између савременог и феудалног облика истовременог фрагментисања политичке моћи на једном и њене централизације на неком другом, хоризонтално и вертикално измештеном нивоу, појавила се већ 1974. године. Био је то појам рефеудализација друштва који се артикулисао у готово идеалним лабораторијским условима за посматрање и анализу главних тенденција светске историје у том часу. Као интегрисани свет у малом, ове услове обезбедила је тадашња Југославија у пролеће 1974, када је у тој земљи на снагу ступио нови Устав, а она следствено била трансформисана у прву федерацију новог медиевализма – како ће ова појава повратка у већ виђену историјску прошлост бити назван три године касније. Појам рефеудализација друштва био је од 1974. па до краја осамдесетих година 20. века, у тадашњој југословенској и српској друштвеној науци, чак и у практичној политици, коришћен за именовање процеса фрагментације политичке моћи, системски индукованог конфликта између различитих нивоа суверенитета и консеквентног урушавања једног таквог поретка. Упозорења о опасним импликацијама овог конституционалног модела и тока догађаја који је он покренуо, остала су без икаквог практичног одјека све до 1981 - 1990. и његовог логичног краја. Тај процес истовремене фрагментације и нове централизације политичке моћи под другачијим претпоставкама и на другом нивоу, Хедли Бул је 1977, у књизи Анархично друштво – Anarchical Society назвао new medievalism, нови медиевализам, ново средњовековље.

5.5. У години када се југословенска федерација као прва, а до данас и једина, федерација новог медиевализма фактички распала – и можда управо због тога – појавио се и први светски социјални и политички манифест новог медиевализма. То је енциклика Centesimus Annus – Година стота коју је папе Јована Павла II обнародовао 1. маја 1991, на стогодишњицу енциклике Rerum Novarum – О новим стварима. Права и дужности капитала и рада, папе Лава XIII из 1891. Уместо капитализма и социјализма које је свет упознао током 19. и 20. века, папа Јована Павла II у Centesimus Annus позива на изградњу корпоративизама и следствено успостављање светског корпоративног поретка за наредних стотину година. Као што је већ речено, у новембру 1991, Ватикан је објавио и своју пројекцију о Србији која треба да буде враћена у 1878. Високи идеали новог медиевализма и новог корпоративизма из манифеста Centesimus Annus јасно се рефлектују у тој пројекцији.

5.6. Да се међународни поредак развија у правцу неомедиевалног система, "neo-medieval" system, односно неосредњовековног система, који је, такође, и више него добро дошла могућност за реконфигурацију светске моћи и рехабилитацију концепта империје, доказује и Ентони Кларк Арент у Legal Rules and International Society – Правила легалности и међународно друштво из 1999. Други данашњи идеолози и заступници система новог средњовековља, односно рефеудализације света, овај процес историјског тока уназад заговарају као доктрину корпоративизма новог средњовековља, као доктрину новог медиевализма, а нарочито као доктрину новог европског медиевализма, new european medievalism. Унутар ове доктрине улогу империје на себе преузима Европска унија. Рехабилитација улоге империје као носиоца и гаранта идеално уређеног светског поретка овде има централну улогу. Премда се позивају и на Хедлија Була и његово Анархично друштво, ипак, када се мало боље погледа, сви ови идеолози примарно су заинтересовани за даљу оперативну "разраду", пропагирање и ширење социјалне и политичке доктрине манифеста новог корпоративизма, енциклике Centesimus Annus – Година стота папе Јована Павла II из 1991.

5.7. Разуме се, не мисле сви да корпоративизам новог средњовековља, односно светски корпоративни поредак, представља продуктивно решење за светску историјску кризу. Напротив. На основу анализе бројних чинилаца који су 1973 - 1974. покренули историјску демисију светског система, Фернан Бродел је у једном од својих класичних дела (Civilisation matérielle, Economie et Capitalisme XVe - XVIIIe Siècle – Материјална цивилизација: Економија и капитализам 15 - 18. века, I - III, 1979) закључио следеће: "Двострук или једностран, преокрет из 1973 - 1974. отворио је пут дугог назадовања. Онима који су преживели кризу из 1929 - 1930. остао је у сећању један неочекивани ураган, без претходног наговештаја, и релативно кратак. Садашња криза, која нас не напушта, злослутнија је, као да није успела да покаже своје право лице, да пронађе своје име и модел који би је објаснио и нас разуверио; то није ураган, то више личи на поплаву с лаганим и безнадежним порастом воде, или на небо непрекидно прекривено оловним облацима. Сви темељи привредног живота, све садашње и прошле поуке искуства, доведени су у питање." (подвл. Љ.К.) Слично становиште заступа и Волерстин када разматра "опадање моћи државних структура свугде у свету... растућу несигурност и пораст ад хок одбрамбених структура", и закључује да тај процес, ако се на њега гледа "аналитички", значи "повратак у феудализам".

5.8. У случају Србије, Броделов "пут дугог назадовања" и Волерстинов "повратак у феудализам", нарочито се добро могу документовати уколико поближе осветлимо највећи у историји трансфер овдашњег друштвеног богатства у приватно власништво малог броја приватних особа. Већ је речено да ова приватизација друштвеног богатства представља главни инструмент за успостављање корпоративног поретка као идеалног поретка који је намењен Србији. То практично значи да се највећа у историји приватизација друштвеног богатства, моћи и власти, и овде у Србији, одвија у прилог не више од 1% и на штету преосталих 99% њених грађана.

5.9. Јер, да би се остварио високи идеал Србији намењеног корпоративног поретка, а то је социјализма за богате и капитализма за сиромашне, неопходно је да се обезбеди главни претходни услов за конституисање и одрживост оног ексклузивног клуба на чије се малобројне чланове преноси друштвено богатство, моћ и власт. Овај главни претходни услов јесте одржавање и подстицање раста високе стопе сиромаштва и опште економске угрожености. Не треба да нас чуди што се српска држава показала као веома успешна у овом послу социјалног инжењеринга. Уосталом, она је своје стварне капацитете и завидну ефикасност уверљиво и демонстрирала само у овом доследном спровођењу стратегије државне производње корпоративне моћи. Ово стога, што је (и) српска држава данас у рукама оних који оперативно спроводе највећу у историји приватизацију друштвеног богатства, моћи и власти. Тај деликатни посао на изградњи корпоративног друштва, далеко је одмакао.