Љубомир Кљакић

КОНФИГУРАЦИЈА СВЕТСКЕ МОЋИ


На почетку своје тематизације корпуса српско-албанских односа, Света Стојановић је у првом параграфу идентификовао најважнији, централни проблем или, ако хоћете, гравитациону константу тог проблемског склопа. То је конфигурација моћи у данашњем свету. Наиме, (и) актуелна својства конфигурације светске моћи суочавају нас са одлучујућим питањем, а то је шта релације моћи у данашњем свету о(не)могућавају Србима, шта о(не)могућавају Албанцима и како профилишу целину српско-албанских релација.

Сходно томе, ваљало би да што је могуће јасније представимо ову структуру планетарне моћи, њена свoјства и све њене релације. У конкретном случају косметске кризе и текућих преговора о статусу КиМ, конфигурација светске моћи манифестује се као динамична структура која током последњих 15 - 25 година претежно игнорише, острахизује, блокира и дефаворизује српски национални, државни и сваки други интерес. Истовремено, иста структура светске моћи фаворизовала је и свим расположивим средствима даље фаворизује сваког оног актера текућих догађаја који је за свог омиљеног противника, чак и непријатеља, изабрао Србе уопште и Србију посебно. Од друге половине 1998. до данас, изразити фаворит структуре светске моћи јесте политичко, војно и свако друго представништво етничке заједнице косметских Албанаца.

Тако је, на пример, ових дана у Вашингтону, Данијел Фрид, помоћник државног секретара Кондолизе Рајс, рекао да се, уколико Косово одмах не добије независност коју је предложио Ахтисари у свом папиру поднетом генералном секретару УН, на КиМ, али и у региону уопште, може очекивати избијање великих немира, укључујући и оружане сукобе. Исту претећу "прогнозу", у исто време, изнела су још двојица истакнутих протагониста такве политике. То су Ричард Холбурк који је, као што знамо, у пару са Медлин Олбрајт играо своју опасну улогу у региону крајем деведесетих и Мортон Абрамовиц, који већ дуги низ година утиче на формулисање стратешких праваца политике коју САД воде у светским пословима, па тако и на формулисање политике ове земље на Балкану. Практично у истом тренутку, ова тројица изрекла су идентичну претећу "прогнозу", наиме, да ће се, уколико Косово не добије независност, тамошњи Албанци дићи на оружје. И то упркос чињеници што на КиМ постоји и делује међународни контигент од око 17.000 војника. Додамо ли том броју и друге наоружане формације као што су то међународна полиција, косовска полиција и косовски заштитни корпус са својим резервним саставом, добијамо цифру од преко 30.000 наоружаних војника и полицајаца који су задужени да сачувају мир и спрече свако насиље на КиМ. Упркос томе, изречена је претећа "прогноза" о неминовности избијања насиља и потезања оружја уколико косметски Албанци не добију независну државу у складу са својим захтевима и препоруком коју је потписао Марти Ахтисари.

А тог оружја има више него довољно. Према проценама Уједињених нација, на Космету има око 500 хиљада илегалних дугих цеви у приватном власништву. Ово наоружање спремно је да буде употребљено. То заиста може изазвати један нови рат на Балкану за који ће, по претећој "прогнози" Фрида, Холбука и Абрамовица, бити одговорни не они који такав ток догађаја буду инспирисали и омогућили, него Русија која подржава Србију у настојању да расплет косметског чвора осигура унутар важећих принципа међународног права и међународног морала.

Овде, међутим, не желим да говорим ни о Американацима, ни о руској политици, већ о актуелној конфигурацији светске моћи која и данас пресудно утиче на српско-албанске односе и карактер тих односа. Наиме, светска моћ (и) данас је хијерархијска, пирамидална структура. Сасвим у складу са оним увидом Фернана Бродела који је 1977, у једном предавању на универзитету Џон Хопкинс приметио да се током познате историје "основно начело света готово... није изменило: он је и даље, по својој структури, подељен на повлашћене и оне који нису повлашћени". У наставку, Бродел је додао још и ово: "Постоји нека врста светског друштва, које је исто толико хијерархизовано колико и неко обично друштво, и које представља такорећи његову увеличану, али општепознатљиву слику. Ту су у питању микрокосмос и макрокосмос, а они, на крају, имају исту структуру." Од почетка светске транзиционе кризе 1973 - 1974. па до данас, САД по сваку цену настоје да своје пољуљано место на самом врху ове пирамиде светске моћи сачувају и, колико је то могуће, ојачају.

Идеологија на којој данас почива тако структуирана пирамида светске моћи, иделогија са којом се ова моћ данас легитимише и са којом наступа широм света, јесте идеологија новог либералног империјализма или, како је још називају, идеологија новог либералног колонијализма. Реч је о идеолошком програму легитимизовања свих облика текућих процеса субјугације, потчињавања слабијих, који је од 1995. развијао, а 2002. на конзистентан начин и представио Роберт Купер (Robert Francis Cooper, 1947), високи службеник британског Форин Офиса (Foreign Office) са богатим међународним искуством у амбасадама Уједињеног Краљевства по свету (посебно Токио и Бон), заменик секретара за одбрану и прекоморске послове у влади Антонија Блера, функционер Банке Енглеске (Bank of England), специјални представким УК у Авганистану до средине 2002. и главни Блеров спољнополитички саветник. Због својих заслуга за Уједињено Краљевство, награђен је чланством у Краљевском Викторијанском Реду (The Royal Victorian Order) и Реду Св. Михајла и Св. Ђорђа (The Most Distinguished Order of Saint Michael and Saint George). Године 2002, Купер је постављен на положај Генералног директора за спољне и војно-политичке послове Европске уније. Непосредно одговоран Хавијару Солани, генерални директор Купер задужен је до данас за спровођење стратешке, безбедносне и одбрамбене политике ЕУ. Ову дужност Купер обавља са успехом.

Ипак, широм света Купер је постао познат пре свега зато што је први на конзистентан начин форумулисао идеологију новог либералног империјализма. Ниме, по Куперу, основно својство актуелног "тренутка" светске историје јесте његова турбулентност, конфликтност и хаотичност. Овај хаос последица је чињенице да је данашњи свет подељен на постмодерне (САД, Велика Британија, Европска унија, Јапан), модерне и предмодерне, односно неуспешне државе (failed states). Уређени поредак, нови светски поредак, како каже Купер, у такав свет могу и морају увести постмодерне државе и то користећи сва расположива, чак и предмодерна, средства, а нарочито силу и рат. Управо због остварења тог великог идеала – увођење поретка у хаос – постмодерне државе морају користити "идеју двоструких стандарда", каже Купер. Разлог који политички, морално и историјски оправдава ову принципијелну непринципијелност за Купера је више него очигледан.

"Међусобно, постмодерне државе делују на основу законâ. Али када имају посла са много старомоднијим облицима државе изван постмодерних граница, Европљани морају да се врате много грубљим методама ранијег периода – сила, превентинвни напад, превара и све друго што је неопходно за оне који још увек живе у деветнаестовековном свету самодовољних држава./ У џунгли, морамо користити законе џунгле." Ово место из Куперове књиге Сламање нација, The Breaking of Nations (2003), представља саму срж идеологије новог либералног империјализма.

Као најизразитије примере који недвосмислено доказују да "у џунгли морамо користити законе џунгле", Купер посебно наводи главне "епизоде" десетогодишњег рата за југословенско наслеђе, ратове у Хрватској, нарочито рат у Босни и Херцеговини, случај Србије и, посебно, Косово.

Иако је ова идеологија наишла на оштру критику и осуду (у Азији, Африци и Латинској Америци, посебно у УК), ипак је снажна и свесрдна подршка коју је теорији и пракси новог либералног империјализма пружио сам врх пирамиде глобалне моћи преко својих утицајнијих гласила (Prospect, BBC, The Economist, Financial Times, Foreign Affairs), током последњих неколико година од Купера начинила светску звезду постмодерног стратешког мишљења. Године 2004, Купер је за Сламање нација добио Орвелову награду, а 2005. успео је да се пласира на 93. место листе од 100 најутицајнијих интелектуалаца данашњице коју је сачинио лондонски часопис Prospect, неслужбени орган Блерових Нових лабуриста.

Међутим, ништа није даље од истине него пропагандна тврдња да нови либерални империјализам представља не само нов иделошки, него чак и нов теоријски концепт међународних односа. Управо је супротно. Реч је о доктрини субјугације која је стара колико и писана историја човечанства. Тако, на пример, Куперова предмодерна, односно неуспешна држава (failed state), она "џунгла" која присиљава постмодерне државе да и саме користе "законе џунгле" како би планетарни хаос уредиле по начелима постмодерног светског поретка, није друго него савремена варијација осамнаестовековне доктрине о "неорганизованим територијама", односно "варварским" земаљама које су res nullis, ничија ствар, па су, управо због тога, више него подобне да у складу са тада важећим међународним правом и у складу са високим идеалима "хришћанства" и "цивилизације" буду "поштено" подељене и колонизоване између две или више уређених хришћанских држава. Да поменем још и то како се у новом либералном империјализму једноставно и кристално јасно препознаје онај, данас већ класични, идеолошки узор који је инспирисао Купера. Реч је о доктрини англо-америчке либералне империјалне федерације на којој су од друге половине 19. века па све до тридесетих година 20. века тако предано радили истакнути викторијански и едвардијански реформатори и империјални либерали, они велики и самопрегорни "градитељи империје" какви су били Бенјамин Дисраели, Сесил Родс, неки чланови Клуба коефицијената за вечере (The Coefficients Dining Club) и, нарочито, Алфред Милнер и његов покрет Групе Родс-Милнеровог Округлог стола (The Rhodes-Milner Round Table Groups).

Другим речима, појам нови либерални империјализам само је данашње име за стару праксу империјалне доминације, агресије и субјугације. Овде, на просторима изворне Југославије, дакле и у Србији, имамо већ 27 година искуства са праксом постмодерне империјалне доминације, агресије и субјугације која се, по Куперу, данас назива нови либерални империјализам. Почело је, као што знамо, марта 1981. са избијањем великих и насилних демонстрација косметских Албанаца против тадашње СР Србије и тадашње СФР Југославије. После 27 година, тај процес покренут марта 1981. на КиМ произвео је ситуацију коју имамо данас.

Наиме, као што нас кроз идентичну претећу "прогнозу" овбавештавају тројица поменутих угледника америчке спољне политике, Фрид, Холбрук и Абрамовиц, и данас постоји не само заинтересованост него и реална могућност да се, уколико буде било потребно, један нови талас кризе, чак и рата, индукује у овај простор. У вези с тим, допустите ми да на крају парафразирам изјаву кандидаткиње демократа на будућим председничким изборима у САД, а то је Хилари Клинтон. Она је, наиме, ових дана изјавила да је у САД на делу "завера широких размера" коју Републинска води против Демократске странке, а нарочито против ње као могућег кандидата на предстојећим председничкиким изборима у тој земљи.

Иако се код нас данас сматра да је политички некоректно, још више политички штетно, чак и реакционарно, помињати било какву "заверу", а нарочито "заверу широких размера", на пример против Југославије и Србије, или само против Србије током протеклих тридесетак година, ипак ми допустите да на основу доступне емпиријске евиденције и на основу свих данас доступних сазнања, као и на основу историјског искуства, а следећи методолошки образац госпође Клинтон, закључим да ми овде, ипак, током протеких тридесетак година, и данас у овом тренутку, заиста имамо посла са "завером широких размера".

У прилог тог закључка да само подсетим на ноторну чињеницу да се Србија у случају кризе на КиМ и данас, седам година после промене из 2000, судара са зидом "неразумевања" тзв. међународне заједнице који је структурално идентичан истом таквом зиду из 1998. и 1999. године. Уосталом, такође ових дана, Вилијем Монгомери, бивши амбасадор САД у Београду, изјавио је у ударном термину ТВ Београд као јавног сервиса, да је одлука о независности Косова била донета 1999. године и да цела ова прича током протеклих седам година представља једну симулацију, једну игру и једно заваравање. Да додам, сасвим у складу са идеологијом новог либералног империјализма. Другим речима, и такође у складу са идеологијом новог либералног империјализма, Србији је данас намењена улога коју је некада имала у Отоманском царству.

Ово су за мене до те мере драматични и крупни индикатори, да нико ко има зрно памети и зрно моралних скрупула не би смео да се понаша никако другачије него крајње одговорно, онако како такви индикатори налажу.

Верујем да, упркос свему, Србија суочена са овом тридесетогодишњном "завером широких размера" и њеним разорним последицама праксе коју данас називају новим либералним империјализмом, ипак поседује унутрашњу снагу која би можда могла да буде иновативно артикулисана и концентрисана на питањимо о којима сам сад понешто рекао.

.....

Хтео бих да предложим да овај форум на првом заседању донесе један закључак који би подразумевао покушај да се направи "бела књига" о Косову. То би био један документ онолико опширан колико је то потребно да се у њега ставе сви ови емпиријски и други показатељи и чињенице, од демографских проблема до проблема културног наслеђа и тако даље.

Кад сам поменуо културно наслеђе само да додам то да је Косово и Метохија заправо један од региона који је у светским размерама важан због тога што Винчанска култура, староевропски неолит, управо тамо има једно од својих најбогатијих налазишта. Једна од чувених ископина, значи нулте, апсолутне нулте категорије, нађена је на локалитету који се зове Фафос, а то је данас у Јужној Косовској Митровици.

Без обзира какав буде исход преговора о Косову, ми ћемо имати проблем постојања једне ненаклоњене територије, у апсолутном предсобљу саме Србије и не само Србије, него и свих околних земаља. То је ненаклоност територије која је милитаризована, криминализована, у којој је стопа незапослености огромна, с огромном корупцијом, а у коју је, у одржавање тог накарадног поретка, од 1999. до данас инвестирано не 4 милијарде, него 10 милијарди долара. Од тих 10 милијарди, пола је сасвим извесно изгубљено у корупционашким каналима између међународне управе и тамошњих банди.

Да би се један такав простор демилитаризовао, пацификовао, довео до неког уљуђеног унутрашњег статуса, да би се уместо културе насиља, рата и пљачке успоставила једна одржива мирнодопска култура, да би то могло да функционише као једна модерна територија, или као један савремени цивилизовани простор, потребан је период од сигурно 100 година. Наиме, толико је потребно да се ствари доведу до тога да се оне саме својом унутрашњом логиком репродукују.

Последњих година дошло је заиста до структурне промене у албанском друштву. Уместо традиционалне културе насиља и патријархалног поретка, сад се овде појавио један микс између нечега што би могло да се дефинише као једна пропала латино-америчка диктатура. То је миље који ће производити, као што и производи, све оне негативне и дестабилизирајуће факторе, у првом реду по Србију, али и по читав регион и у доброј мери по Европу.

Напомена: Форум за националну сратегију Српско-америчког центра из Београда са седиштем у Крагујевцу, округли сто "Српско и албанско питање: како решити проблем Косова и Метохије", Крагујевац, 16 - 17. март 2007, ауторизована дискусија; објављено у Форум за националну стратегију, Како решити проблем Косова и Метохије, Анализе 1 - 2, Нова српска политичка мисао (НСПМ), Београд (октобар) 2007, стр. 13 - 19, стр. 69 - 71.