КРИЗА 4.
ИСТОРИЈСКА ДЕМИСИЈА СВЕТСКОГ СИСТЕМА И СРПСКА КРИЗА. МИЛИТАРИЗАЦИЈА СВЕТСКИХ ПОСЛОВА И СВЕТСКИ КОРПОРАТИВНИ ПОРЕДАК. ПРЕИСПИТИВАЊЕ.

Љубомир Кљакић

4.
4.1. Имамо ли све ово у виду, имамо ли посебно на уму јавно декларисани ратни циљ из 1991, као и све оно што је постигнуто у остваривању тог циља, онда је логично што 35 година од када је дуги талас кризе недвосмислено и неповратно демонстрирао свој потенцијал, дакле од 1974, ни један од индикатора на основу којих се оцењује стање неког друштва и његови изгледи за будућност, у случају Србије није, нити може бити другачији него негативан. Довољно пластично, ово драматично стање чињеница илуструје бруто домаћи произод Србије (БДП) који је (и) у 2009. износио 65% БДП Србије из 1989. Другим речима, БДН Србије у 2009. отприлике је исти као што је био 1971- 1974, дакле на самом почетку кризе. Према пројекцијама, Србија може достићи БНП из 1989, односно из 1971- 1974, за 20 година, дакле око 2030, и то под претпоставком идеалних услова који би током овог двадесетогодишњег периода омогућавали стопу раста БДП од најмање 5% на годишњем нивоу. Такви идеални услови мало су вероватни. Србија је, дакле, суочена са чињеницом да је њен безмало шездесетогодишњи развојни потенцијал (од 1971 -1974. до 2030) практично поништен.

4.2. Логично је, стога и разумљиво, што се под овим општим условима рата и ратне политике која се води против Србије, сви посебни стратешки сектори српске државе и друштва и 2009. такође налазе у дубокој кризи, а неки од њих и у потпуном расулу. Током деценија кризе, систематски су уништавани, а најзад и уништени, сви они капацитети (морални, индустријски, развојни, технолошки, инфраструктурни, научни, образовни, универзитетски, одбрамбени, финансијски, пољопривредни...), мукотрпно грађени током 20. века, на којима је Србија заснивала своју компаративну предност. Истовремено, ни једна од оне четири генерације моћи која је у овом периоду била или је данас на власти (генерација 1968 - 1974 – 1984; генерација 1984 – 1987; генерација 1987 – 2000; генерација 2000 – ), није Србији и српском друштву понудила истински нову, иновативну и продуктивну стратегију друштвеног развоја примерену измењеним историјским околностима, нити је таква стратегија уопште дефинисана.

4.3. Отуда је оно што се данас назива економским системом Републике Србије само један гротескни "постмодернистички" конструкт склепан од руинираних остатака економије из седамдесетих година 20 века, тог последњег великог инвестиционог циклуса који памтимо, од тзв. неолибералне "доктрине шока", "дерегулације" и "приватизације", од опсена службене пропаганде о светлој будућности "евро-атлантски интегрисане" Србије која ће доћи онда када Србија "испуни све услове" и, најзад, од вулгарних лажи. Сваки српски град, свака варошица и свако село претворени су данас у тужне "изложбене" просторе за ову гротескну "постмодернистичку" конструкцију и њене бројне "споменике" великих успеха деиндустријализације, деурбанизације, деаграризације, демодернизације, депопулације, девастације и деморализације Србије. Једина стварна функција овог гротескног "постмодернистичког" конструкта јесте да у Србији осигура оптималне услове за највећи у историји пренос друштвеног богатства, моћи и власти у приватно власништво малог броја приватних особа из земље и иностранства.

4.4. Овај највећи историјски трансфер друштвеног богатства, моћи и власти у приватно власништво локалних кандидата за чланство у ексклузивном клубу светског савеза моћи (српски политичари и пропагандисти, трговаци, банкари и финансијски шпекуланати, забављачи и власници медија, рентијери, земљопоседници и други новопечени богаташи недефинисаних професија, као локални "агенти" светског савеза моћи на самој његовој маргини), изводи се (и) у Србији по веома једноставном обрасцу. Наиме, од почетка деведесетих стидљиво, а од 2000 - 2001. системски и методично, са много полета и под чврстим међународним надзором САД, ЕУ, Светске банке и Међународног монетарног фонда, државна администрација (и) у Србији игра улогу оног веселог Супер Хика из стрип - серијала Алан Форд – немилице одузима од сиромашних да буду још сиромапшнији и великодушно поклања богатима да буду још богатији. Тако се успоставља идеални поредак намењен (и) Србији. О том идеалном поретку у Србији се истина јавно не говори, али су зато на његовој иградњи ангажовани сва средства. Иделни поредак који је намењен (и) Србији јесте корпоративни поредак.